Zakolutavši poslednji put prema nestalim prijateljima, sa brzo potisnutim uzdahom i žurnim uplašenim pogledom ne bi li video je li uvređena, on otrča po svoj kaput. Bio je veoma umešan u lavirintu hodnika palate, žurio je i klanjao se kad god bi skrenuli, ali kada je konačno pokazao uz još jedan naklon na visoka vrata ukrašena pozlaćenim suncima na izlasku, pod stražom Devica i Aijela, ona oseti nalet prezira i reče mu da je slobodan. Nije mogla da shvati zbog čega je tako; jednostavno je radio ono za šta je plaćen.
Aijel je stajao dok mu je prilazila, veoma visok muškarac srednjih godina, bikovskih grudi i ramena i hladnih sivih očiju. Egvena ga nije poznavala i očito je nameravao da je otera odatle. Na svu sreću, Devicu je poznavala.
„Pusti je da prođe, Mariče", reče Somara i isceri se. „Ovo je Amisina učenica, njena, Bairina i Melainina, jedina učenica za koju znam da služi trima Mudrima. A sudeći po tome kako izgleda, poslali su je trkom ovamo sa snažnim rečima za Randa al’Tora.“
„Trkom?“ Marikov kikot nije mu smekšao ni lice ni oči. „Pre bi se reklo, puzeći.“ On se vrati stražarenju u hodniku.
Egvena nije morala da ga pita na šta to misli. Iskopavši maramicu iz vrećice za opasačem, žurno je obrisala lice; niko te ne uzima za ozbiljno ako si musav, a Rand mora da sasluša. „Reči su značajne, u svakom slučaju, Somara. Nadam se da je sam. Aes Sedai još nisu došle?“ Maramica joj je posivela i ona je s uzdahom vrati u vrećicu.
Somara odmahnu glavom. „Ima još dosta do njihovog zakazanog dolaska. Hoćeš li mu reći da pripazi? Ne mislim ništa loše o tvojim sestrama, ali on ne gleda kuda đipa. Bandoglav je.“
„Reći ću mu.“ Egvena nije mogla da se uzdrži da se ne nasmeši. Čula je već Somaru kako priča na taj način – s nekom vrstom ogorčenog ponosa kakav majka može da oseća prema svom isuviše pustolovnom sinu od nekih deset godina – kao i nekoliko drugih Devica. To mora da je bila nekakva aijelska šala, i sve i da je nije razumela, podržavala je sve što je moglo da ga spreči da se previše uobrazi. „Reći ću mu i da opere uši.“ Somara je čak klimnula glavom pre nego što je shvatila da to radi. Egvena duboko udahnu. „Somara, moje sestre ne smeju saznati da sam ovde.“ Marik je radoznalo pogleda, usput zagledajući svakog slugu koji se pojavio u hodniku. Morala je da bude oprezna. „Somara, mi nismo bliske. Zapravo, može se reći da smo onoliko međusobno udaljene koliko je to sestrama moguće.“
„Najgora zla krv jeste ona koja se javlja među prvosestrama", reče Somara klimnuvši glavom. „Uđi. One od mene neće čuti tvoje ime, a ako Marikov jezik zapalaca, vezaću mu ga u čvor.“ Za glavu viši i dvostruko teži od nje, Marik se osmehnu krajičkom usana i ne pogledavši je.
Običaj Devica da je šalju unutra bez najave dovodio ju je u prošlosti u neprijatne okolnosti, ali Rand sada nije sedeo u kadi. Odaje su očigledno pripadale kralju, tako da je predvorje zapravo bilo više kao umanjena prestona dvorana. Ili makar umanjena u poređenju sa pravom prestonom dvoranom. Talasasti zraci zlatnog sunca u uglačanom kamenom podu koji su se pružali s kraja na kraj, jedini su u vidokrugu imali zakrivljenja. Visoka ogledala u strogim zlatnim ramovima stajala su u nizu na zidu ispod širokih pravih traka pozlate, a duboki okviri bilu su sačinjeni od zlatnih trouglova koji su se preklapali kao krljušt. Stolice s debelim slojem pozlate s obe strane izlazećeg sunca stajale su u dva sučeljena reda, kruta poput njihovih pravih naslona. Rand je sedeo u drugoj stolici, sa dvostruko više pozlate i dvostruko višim naslonom, povrh malog podijuma koji je i sam bio prekriven pozlatom. U crvenom svilenom kaputu izvezenim zlatom, s komadom izrezbarenog seanšanskog koplja u prevoju lakta, bio je tmuran i namršten. Izgledao je kao kralj koji se priprema da nekoga smakne.
Ona spusti šake na bokove. „Somara veli da ovog trena treba da opereš uši, mladiću", reče ona i njemu glava polete uvis.
Iznenađenje i malčice besa potrajali su samo tren. On stupi odatle isceren i baci šiljak koplja na sedište stolice. „Tako ti Svetlosti, čime si se ti to bavila?“ Prešavši čitavu odaju, on je uze za ramena i okrenu je prema najbližem ogledalu.
Ona se i preko volje trže. Baš je bila za gledanje. Prašina koja joj se probila kroz šal – ne; blato, zbog znoja – ostavila joj je pruge po obrazima i talasaste linije preko čela, gde je pokušala da je obriše.
„Poslaću Somaru po vodu", reče on suvo. „Možda će pomisliti da je za moje uši.“ Taj njegov cerek nije se mogao istrpeti!
„Nema potrebe", reče mu ona s onoliko dostojanstva koliko je mogla da prikupi. Nije nameravala da ga pusti da stoji tu i posmatra kako se ona umiva. Izvukavši već prljavu maramicu, ona žurno pokuša da ukloni ono najgore. „Ubrzo češ se videti s Koiren i ostalima. Ne moram te upozoravati da su opasne, zar ne?“
