„Čini se da su Ata’an Mijere posvuda.“ Rand sede na jednu stolicu; zbog nečeg je izgledao veselo, ali zaklela bi se da to nije imalo nikakve veze s Morskim narodom. „Berelajn kaže da treba da se sastanem s tom Harinom din Togarom Dva vetra, ali ako joj je narav onakva kao što Berelajn izveštava, može i da čeka. Trenutno je oko mene sasvim dovoljno besnih žena.“
To je gotovo bio uvod, ali ne sasvim. „Ne mogu da shvatim zbog čega. Uvek sve oko sebe obaraš s nogu.“ Smesta je poželela da proguta te reči natrag; samo su osnažile ono što nije želela da uradi.
Namrštio se, kao da je uopšte nije čuo. „Egvena, znam da ti se ne dopada Berelajn, ali nije valjda otišlo dalje od toga? Mislim, tako ti dobro ide to što glumiš Aijelku da mogu zamisliti kako joj nudiš ples kopljima. Mučilo ju je nešto, osečala se nelagodno, ali nije htela da kaže zbog čega.“
Ta žena je verovatno naišla na muškarca koji joj je rekao ne; to bi bilo dovoljno da Berelajnin svet potrese do temelja. „Nisam joj uputila više od desetak reči posle Kamena Tira, a ni tada nisam više od toga. Rande, zar ne misliš da...“
Jedna vrata otvoriše se taman toliko da unutra uđe Somara, koja ih brzo zatvori za sobom. „Aes Sedai su ovde, Kar’a’karne.“
On okrenu glavu prema vratima, kamenog lica. „Trebalo je da dođu tek za...! Mislile su da me uhvate nespremnog, zar ne? Moraju naučiti ko ovde određuje pravila.“
U tom trenutku Egvenu nije bila briga pokušavaju li one da ga uhvate u donjem vešu. Svaka pomisao na Berelajn iščilela je. Somara kratko mahnu, možda u znak saosećanja. Ni za to nije marila. Rand je mogao da ih spreči da je povedu, na njenu molbu. To bi značilo samo da od sada pa nadalje ostane u njegovoj blizini kako ne bi mogle da je okruže štitom i odvedu čim promoli nos na ulicu. Trebalo je samo da zatraži, da se stavi pod njegovu zaštitu. Izbor između toga i njenog odvlačenja natrag u Kulu u džaku bio je toliko neznatan da ju je od toga stomak zaboleo. Ponajpre, nikad neće postati Aes Sedai ako se bude krila iza njega, a zatim, na pomisao o tome da se krije iza drugoga morala je da zaškrguće zubima. Ali one su bile tu, pred samim vratima, i ona bi već za sat vremena mogla biti u tom džaku, ili maltene u takvom položaju. Duboko sporo disanje nije joj nimalo umirilo drhtave živce.
„Rande, postoji li neki drugi izlaz odavde? Ako ne postoji, sakriću se u nekoj sobi pored. Ne smeju znati da sam ovde. Rande? Rande! Slušaš li ti mene?“
Progovorio je, ali očigledno ne njoj. „Ti jesi tamo", šapnu on promuklo. „Previše je slučajnosti da bi sada na to mislio.“ Zurio je u prazno naizgled besan, a možda i uplašen. „Spaljen bio, odgovori mi! Znam da si tamo!“
Egvena i protiv volje obliznu usne. Somara je možda gledala u njega sa izrazom koji se mogao opisati kao majčinska briga ispunjena ljubavlju – a on nije čak ni primećivao njenu šalu – ali Egvenin želudac se polako prevrtao. Nije mogao tako naglo poludeti. Nije mogao. Ali maločas se činilo da je osluškivao neki skriveni glas, a onda se njemu možda i obratio.
Nije osetila da je prešla udaljenost između njih, ali je najednom njena šaka bila stisnuta uz njegovo čelo. Ninaeva je uvek govorila da se najpre proveri ima li temperature, mada – kakve bi sada bilo vajde od toga... Da je samo poznavala malo više od trunčice Isceljivanja. Ali ni to ne bi nimalo vredelo. Ne ako je bio... „Rande, da li...? Da li si dobro?“
Pribrao se, odmakao od njene šake i sumnjičavo se zapiljio u nju. Več sledečeg trena bio je na nogama, ščepao ju je za mišicu i odvukao kroz odaju tako brzo da se umalo nije saplela o suknju trudeči se da održi korak. „Stoj tamo“, naredi joj kratko posadivši je kraj podijuma, a onda uzmaknu natrag.
Trljajući žustro mišicu tako da mu to ne promakne, ona krenu za njim. Muškarci nikako da shvate koliko su zapravo snažni; čak i Gavin, vrlo često, mada joj to kod njega nije baš smetalo. „Kako to misliš...?“
„Ne mrdaj!“ Sa prizvukom gađenja dodao je: „Spaljen bio, izgleda da se mreška kad se pomeriš. Prikovaću to za pod, ali ipak ne smeš skakati unaokolo. Ne znam koliko veliko mogu da napravim, a sada nije trenutak da to saznam.“ Somara zinu, a onda brzo zatvori usta.
Šta da prikuje za pod? O čemu on to priča...? Najednom joj pade na pamet da je zaboravila da se zapita o kome je govorio. Rand je oko nje satkao saidin. Oči joj se raširiše; disala je prebrzo, ali nije mogla da prestane. Koliko je blizu? Svaki delić razuma govorio joj je da iskvarenost ne može procuriti kroz ono što on usmerava: i pre ju je doticao saidinom, ali ta pomisao je samo sve učinila još gorim. Nagonski je skupila ramena i pridržala suknje tik ispred sebe.
„Šta...? Šta si to uradio?“ Bila je veoma ponosna na svoj glas, možda malčice drhtav, ali ni nalik na vapaj kojim je želela da se oglasi.
„Pogledaj u to ogledalo", nasmejao se on. Nasmejao!
