Ona zlovoljno posluša – i duboko uzdahnu. Tamo, u posrebrenom staklu, videla se pozlaćena stolica na podijumu. Ponešto od ostatka sobe. Ali ne i ona. „Ja sam... nevidljiva", prodahta ona. Jednom ih je Moiraina sve sakrila iza zastora od saidara, ali kako je on to naučio?
„Mnogo je bolje nego da te sakrijem ispod svog kreveta", reče on obrativši se vazduhu za dobru ruku desno od njene glave. Kao da joj je to uopšte i palo na pamet! „Želim da vidiš koliko učtiv umem da budem. Osim toga", reče ozbiljno, „možda ćeš videti i nešto što će meni promaći. Možda ćeš čak biti voljna da mi to kažeš.“ Sa smehom nalik na lavež on naskoči na podijum, pokupi šiljak koplja s kićankama i zauze svoje mesto. „Somara, neka uđu.
Neka poslanstvo Bele kule pristupi Ponovorođenom Zmaju.“ Egvena se osečala nelagodno zbog njegovog iskrivljenog osmeha gotovo jednako koliko i zbog blizine satkanog saidina. Koliko je ta prokletinja uopšte blizu?
Somara iščeznu i vrata se za nekoliko trenutaka otvoriše.
Bucmasta, dostojanstvena žena koja je mogla biti samo Koiren išla je na čelu, u tamnoplavoj haljini, sa Nesunom u pratnji korak iza, u običnoj smeđoj vuni, i nekom Aes Sedai vrane kose u zelenoj svili, lepom ženom okruglog lica sa punim, zahtevnim usnama. Egvena je želela da Aes Sedai uvek nose boje svojih Ađaha – Bele su to činile kad god su mogle – zato što nije mogla da poveruje da je ta žena Zelena, šta god bila, ne zbog pogleda koji je ova uputila Randu s prvim korakom koji je načinila u sobi. Hladna smirenost jedva je prikrivala njen prezir, možda uspešno pred onima koji nisu navikli na Aes Sedai. Hoće li Rand to videti? Možda i neće; činilo se da je usredsređen na Koiren, čije je lice bilo potpuno nečitljivo. Nesuna je, naravno, upijala sve dok su joj ptičje oči strelovito gledale tamo-amo.
U tom trenutku, Egveni bi drago što je on satkao plašt oko nje. Počela je da briše lice maramicom koju je još držala, a onda se ukočila. Rekao je da će ga pričvrstiti za pod. Je li to učinio? Svetlosti, možda stoji tamo gola. Ali Nesunin pogled prešao je preko nje bez zastajkivanja. Znoj je curio Egveni niz lice. Liptao je. Ma spaljen bio! Bila bi savršeno zadovoljna da se sakrila pod njegovim krevetom.
Iza Aes Sedai ušlo je još desetak žena, u običnim haljinama, sa grubim platnenim plaštovima za prašinu koji su im visili niz leđa. Većinom su bile dežmekaste, ali mučile su se pod težinom dva sanduka, ne mala, čiji je okov od uglačanog mesinga bio izgraviran Plamenom Tar Valona. Služavke su spustile škrinje sa čujnim uzdasima olakšanja, kradom trljajući mišice i pritiskajući zglobovima šaka leđa dok su se vrata zatvarala, a Koiren i ostale dve spustile su se u naklon savršeno jednoobrazno, mada ne naročito nisko.
Rand je ustao pre nego što su stigle da se usprave. Saidar je sijao oko Aes Sedai, oko sve tri zajedno; povezale su se. Egvena je pokušala da upamti ono što vidi, kako su to uradile; i pored sjaja, ništa nije uznemirilo njihov prividni spokoj dok je Rand koračao kraj njih prema služavkama i zagledao sva lica naizmenično.
Šta je on to...? Naravno, hteo je da se uveri da nijedno od tih lica nije bezvremeno lice Aes Sedai. Egvena je odmahnula glavom, a onda se ponovo ukočila. On je budala ako misli da je to dovoljno. Na tim licima su se većinom videle godine – nisu bila nipošto stara, ali starost im se mogla odrediti – a opet, dve su bile dovoljno mlade za nedavno obučene Aes Sedai. Nisu to bile – Egvena je osećala tu sposobnost samo u tri Aes Sedai, a nalazila se dovoljno blizu – ali on to svakako nije mogao da ustanovi zagledanjem.
Podigao je bradu jedne snažne mlade žene i osmehnuo joj se u oči. „Ne boj se“, rekao je tiho. Ona se zanela kao da bi mogla da se onesvesti. Rand se s uzdahom okrenuo iz mesta. Nije ni pogledao Aes Sedai dok je prolazio kraj njih. „Nećete usmeravati dok ste u mojoj blizini", reče on odlučno. „Manite se toga.“ Na Nesuninom licu pojavi se načas izraz premišljanja, ali ostale dve smireno su posmatrale kako on zauzima svoje mesto. Trljajući mišicu – Egvena je bila prisutna kada je spoznao to peckanje – on progovori oštrije. „Rekao sam da nećete usmeravati u mojoj blizini. Niti ćete čak prigrliti saidar.“
Taj trenutak se otegao dok se Egvena nemo molila. Šta to može da uradi ako se one drže Izvora? Da pokuša da ih odseče od njega? Odsecanje žene od saidara pošto ga ona jednom prigrli bilo je daleko teže od prethodnog zagrađivanja. Nije bila sigurna čak ni da li on to može da izvede sa tri žene, pri tom još i povezane. Još gore, šta će one učiniti ako on bilo šta pokuša? Sjaj iščeznu i ona jedva suzbi u sebi uzdah olakšanja. Šta god da je uradio, učinio ju je nevidljivom, ali to nije moglo da zaustavi zvuke.
„Tako je mnogo bolje.“ Randov osmeh bio je upućen svima, ali nije mu se ogledao u očima. „Počnimo iznova od samog početka. Vi ste poštovane gošće, i samo što ste kročile unutra.“
