„Ne“, reče on najzad i zavali se položivši jednu ruku na doručje stolice. Tako je i više nego dotad ličila na presto. „To možda ne bi bilo bezbedno. Ne bih voleo da neka od vas slučajno završi s kopljem među rebrima.“ Koiren zausti da nešto kaže, ali on je preduhitri. „Zbog vaše sopstvene bezbednosti, nijedna od vas ne sme mi prići bliže od milje bez odobrenja. Najbolje je da se i držite na toj udaljenosti od palate bez odobrenja. Saznaćete kada budem spreman da pođem sa vama. To vam obećavam.“ Najednom se osovio na noge. Stojeći na podijumu, bio je dovoljno visoko da su Aes Sedai morale da izviju vratove, a bilo je očigledno da se nijednoj to nije dopadalo ništa više od ograničenja koja im je izrekao. Njihova skamenjena lica zurila su uvis u njega. „Sada ću vas pustiti da se vratite počinku. Što brže budem mogao da uredim izvesne stvari, to ću brže moći da pođem u Kulu. Javiću vam kada budem u mogućnosti da vas ponovo primim.“
Nije im bilo drago zbog tako iznenadnog otpuštanja, niti zbog bilo kakvog otpuštanja – Aes Sedai su bile te koje odlučuju kada je prijem gotov – ali opet nisu mogle da urade ništa naročito osim da jedva klecnu u naklon dok se nezadovoljstvo gotovo nije probilo kroz smirenost Aes Sedai.
Kada su se okrenule da pođu, Rand ponovo progovori, nehajno. „Zaboravio sam da pitam. Kako je Alvijarin?“
„Dobro je.“ Galini usta načas ostadoše otvorena, oči raširene. Izgledala je zapanjeno što je progovorila.
Koiren je oklevala na ivici da iskoristi tu priliku da još nešto kaže, ali Rand je stajao nestrpljivo i samo što nije lupkao nogom. Kada su otišle, sišao je njišući tim šiljkom koplja i zagledao se u vrata koja su se zatvorila za njima.
Egvena nije sačekala ni tren pre nego što je kročila prema njemu. „Kakvu to igru igraš, Rande al’Tore?“ Prešla je pet-šest koraka pre nego što je ugledala sopstveni odraz u ogledalima i shvatila da je prošla pravo kroz njegovo tkanje saidina. Bar nije osetila kada ju je ovaj dotakao. „Dakle?“
„Ona je jedna od Alvijarininih", reče on zamišljeno. „Galina. Ona je jedna od Alvijarininih prijateljica. Mogu da se opkladim.“
Ona frknu, posadivši se ispred njega. „Ostao bi bez para i isto tako sam sebe ubo vilama u nogu. Galina je Crvena, u to sam sasvim sigurna.“
„Zbog toga što joj se ne dopadam?“ Sada je gledao u nju, a ona je gotovo poželela da to ne čini. „Zato što me se plaši?“ Nije krivio lice niti piljio, nije čak ni naročito prodorno zurio, ali opet se činilo da njegove oči znaju mnogo toga što ona ne zna. To nije mogla da podnese. Osmehnuo se tako iznenadno da je trepnula. „Egvena, zar očekuješ da poverujem kako možeš da odrediš Ađah neke žene na osnovu njenog lica?“
„Ne, ali...“
„U svakom slučaju, na kraju čak i Crvene mogu da se stave na moju stranu. Njima su Proročanstva poznata kao i svima drugima. ’Neuprljana kula se slama i kleči pred zaboravljenim znamenjem.’ To je napisano pre nego što je Bela kula uopšte nastala, ali šta bi drugo ’neuprljana kula’ mogla da bude? A zaboravljeno znamenje? Moj steg, Egvena, sa drevnim simbolom Aes Sedai.“
„Spaljen bio, Rande al’Tore!“ Ta kletva zvučala je nespretnije nego što je ona mogla da poželi; nije imala naviku da govori tako nešto. „Neka te Svetlost sprži! Ne misliš valjda zaista da pođeš sa njima? Ne smeš to!“
On veselo iskezi zube. Veselo! „Zar nisam uradio ono što si želela? Ono što si mi rekla da uradim i ono što si želela?“
Ona uvređeno stisnu usne. Kao da nije bilo dovoljno to što zna, nego mora još i da joj time natrlja nos, krajnje nepristojno. „Rande, molim te da me saslušaš. Elaida...“
„Sad se postavlja pitanje kako da te vratimo u šatore, a da one ne saznaju da si bila tu. Pretpostavljam da imaju uhode u palati.“
„Rande, moraš da...“
„Šta misliš da te iznesu u jednoj od onih velikih korpi za veš? Mogu da naložim dvema Devicama da to ponesu.“
Umalo nije u očajanju digla ruke. Jedva je čekao da je se otarasi, baš kao i Aes Sedai. „Hvala ti, ali noge me i dalje dobro služe.“ Korpa za veš, nije nego! „Ne bih morala da brinem kad bi mi rekao kako to stižeš iz Kaemlina ovamo kad god to poželiš.“ Nije shvatala zbog čega joj je glas toliko strugao dok je izgovarala to pitanje, ali bilo je tako. „Znam da me ne možeš tome naučiti, ali ako bi mi rekao kako, možda bih skopčala način da i sama to izvedem pomoću saidara.“
Umesto da izvali neki štos na njen račun, što je i te kako očekivala, on obema rukama uhvati njen šal. „Šara“, reče on. „Kaemlin", jedan prst njegove leve ruke pridiže vunu, „i Kairhijen.“ Prst druge ruke načinio je šator, i on spoji ta dva šatora. „Savijem Šaru i probušim rupu od jednog mesta do drugog. Ne znam kroz šta to bušim, ali između jednog i drugog kraja rupe nema nikakvog prostora.“ On pusti šal da padne. „Pomaže li ti to?“
