Kada je izašao, u hodniku su čekale dve Device. Dugonoga crvenokosa Harilin, otprilike njegovih godina, potrčala je ostalima čim se pojavio. Hijarid, plavuša veselih očiju dovoljno stara da mu bude mati, pratila ga je kroz hodnike gde se uzvrpoljilo samo nekoliko slugu, iznenađenih što ga vide tako rano. Hijarid je volela da zbija šale na njegov račun kada su bili sami – poneku bi i razumeo; videla je u njemu mlađeg brata koga je trebalo sprečiti da se previše uobrazi – ali osetila je u kakvom je raspoloženju tog jutra i nije rekla ni reč. Bacila je pogled pun gađenja na njegov mač, ali samo jednom.
Nandera i ostale Device sustigle su ga pre nego što je prevalio pola puta do odaje za Putovanje i jednako brzo prihvatile njegovo ćutanje. Isto je važilo i za Majence i Crne oči koji su čuvali izrezbarena četvrtasta vrata. Rand je pomislio da će napustiti Kairhijen bez ijedne izgovorene reći sve dok jedna mlada žena u crveno-plavoj uniformi Berelajninih ličnih slugu nije pohitala i spustila se u duboki naklon pred njim baš kada je otvarao prolaz.
„Prva šalje ovo“, prodahta ona i pruži pismo sa velikim zelenim pečatom. Izgleda da je sve vreme trčala pokušavajući da ga pronađe. „Od Morskog naroda je, gospodaru Zmaju.“
Rand strpa pismo u džep kaputa i kroči kroz prolaz, ne obrativši pažnju na ženino pitanje ima li ikakvog odgovora. Tog jutra mu je godila tišina. Prešao je palcem preko gravire na Zmajevom žezlu. Biće jak i nemilosrdan i ostaviće sve to samosažaljenje za sobom.
Mračna Velika dvorana u Kaemlinu ponovo mu je prizvala Alanu u misli. Tu je još bila noč, ali ona je bila budna; znao je to jednako sigurno kao što je znao i da plače, jednako sigurno kao što je znao da su joj suze presahnule onog trena kada je zatvorio prolaz iza poslednje Device. Loptica iskrzanih neodgonetljivih osećanja još mu je bila ugneždena pozadi u glavi, a opet je bio siguran da ona zna da se on vratio. Nesumnjivo su ona i njena veza odigrale svoju ulogu u njegovom bekstvu, ali on je sada prihvatao tu vezu iako mu se nije dopadala. Na to se umalo nije kiselo zakikotao; bolje bi bilo da to prihvati, pošto nije mogao ništa da promeni. Povezala se s njim pomoću niti – nije to bilo ništa snažnije od niti; Svetlosti, neka bude tako – i ne bi trebalo da ima nevolje zbog toga osim ako je ne pusti dovoljno blizu da od niti stvori povodac. Poželeo je da je Tom Merilin tu; Tom verovatno zna sve o Zaštitnicama i vezama; on zna iznenađujuće stvari. Pa, ako pronađe Elejnu, pronaći će i Toma. Jednostavno.
Saidin je stvorio kuglu svetlosti, od Vatre i Vazduha, da osvetli put iz prestone dvorane. Drevne kraljice skrivene u tami visoko iznad njega nisu mu ni najmanje smetale. Bile su to samo slike na vitražnom staklu.
Isto se nije moglo reći za Avijendu. Ispred njegovih odaja Nandera je otpustila sve Device osim Džalani, a dve su ušle sa njim da provere prostorije dok je on koristio Moć kako bi upalio lampe i bacao Zmajevo žezlo na stočić ukrašen slonovačom koji je na sebi imao znatno manje pozlate nego što bi to bilo u Sunčevoj palati. Sav nameštaj je bio takav, s manje pozlate i više rezbarija, obično u lavovima ili ružama. Jedan veliki crveni tepih prekrivao je pod, sa zlatnim koncem koji je iscrtavao ruže.
Bez saidina u sebi, sumnjao je da bi čuo tihe korake Devica, ali pre nego što su prošli kroz predvorje, Avijenda se išunjala iz još mračne odaje za spavanje, neuredne kose i sa nožem iz opasača u ruci. Gola kao od majke rođena. Kada ga je ugledala, ukrutila se kao motka i odšunjala natrag istim putem kojim je i došla, s mukom se uzdržavajući da ne potrči. Kroz vrata se ukazalo slabo svetio, upaljena lampa. Nandera se tiho nasmej a i veselo zgleda sa Džalani.
„Nikad neću razumeti Aijele", promrmlja Rand i odgurnu Izvor od sebe. Nije posredi bilo toliko to što je Devicama situacija bila smešna; odavno je digao ruke od pokušaja da shvati aijelski humor. Posredi je bila Avijenda. Ona je možda smatrala da je jako smešno ako se za spavanje skine pred njim, ali kada mu je omogućila da ugleda mnogo više od gležnja a da sama nije odlučila da mu to pokaže, pretvorila se u oparenu mačku. Da se ne pominje to što če okriviti njega.
Nandera se zacerekala. „Nisu Aijeli ti koje ne razumeš, već žene. Nema tog muškarca koji je ikad razumeo žene.“
„Muškarci su, s druge strane", ubaci Džalani, „veoma jednostavni.“ On se zagleda u nju, u njene još detinje bucmaste obraze, i ona malčice pocrvene. Nandera je izgleda bila spremna da se grohotom nasmeje.
Rand zaboravi na sve ostalo.
Rand oseti da mu nekakva pesnica steže grlo. Bio je siguran. Ali... Ovo je bilo prvi put da mu je Lijus Terin išta rekao, nešto jasno i nedvosmisleno upućeno njemu.
