To možda i nije bila sestra – činilo se da su se tri Aijelke pojavile kada je ona ušla u Kraljevsku biblioteku, a dve su mogle da usmeravaju – ali želela je da vidi šta će učiniti. Nije bila razočarana; ili radije, jeste. Koiren se samo uspravila, ali Galina se zapiljila. Nesuna se jedva uzdržala da ne uzdahne. Zaista su slepe. Samo nekoliko koraka od žene sposobne da usmerava, a nisu je osetile samo zato što nisu mogle da je vide.
„Ne znam kako je bila skrivena" nastavi Nesuna, „ali bilo bi zanimljivo otkriti to.“ To mora da je on izveo; tkanje saidara bi primetile, kakvo god da je. Nisu je pitale da li je sigurna; znale su da će ona uvek prepoznati nagađanje.
„Potvrda da je Moiraina živa.“ Galina se zavali s mračnim osmehom. „Predlažem da pošaljemo Beldenu da je pronađe. A onda da je uhvatimo i vežemo u podrumu. Tako ćemo je odvojiti od al’Tora i odvesti je u Tar Valon zajedno s njim. Sumnjam da će on to uopšte primetiti, sve dok mu zveckamo zlatom ispred nosa.“
Koiren nedvosmisleno odmahnu glavom. „Nemamo nikakvih novih potvrda u odnosu na ono što smo već imale, ne za Moirainu. Možda je to ta tajanstvena Zelena. Slažem se da treba da saznamo ko je to, ali o ostalom moramo dobro razmisliti. Ne želim da stavim na kocku sve što je tako pažljivo isplanirano. Moramo biti svesne toga da je al’Tor povezan s tom sestrom – koja god bila – i da njegova kupovina vremena može biti samo taktika. Na svu sreću, vremena imamo.“ Galina klimnu glavom, mada nevoljno; radije bi se udala i skrasila na nekom imanju nego da stavi njihove planove na kocku.
Nesuna dopusti sebi da tiho uzdahne. Pored nadmenosti, jedina prava Koirenina mana ogledala se u izgovaranju očiglednog. Imala je dobre vijuge, kad ih je koristila. A imale su i vremena. Ponovo stopalom dotaknu kutiju za uzorke. Kako god se događaji budu odvijali, rad koji namerava da napiše o al’Toru biće vrhunac njenog života.
Lijus Terin je bio tamo – Rand je bio siguran u to – ali svaki šapat u njegovoj glavi kao da je pripadao samo njemu. Do kraja dana se trudio da misli na druge stvari, koliko god bile beskorisne. Berelajn samo što iz kože nije iskočila zato što je svaki čas navraćao da je pita nešto što je bez po muke umela da obavi i bez njega; nije bio siguran, ali činilo mu se da je počela da ga izbegava. Čak je i Ruark zadobio pomalo izmučen izgled kada ga je Rand deseti put saleteo u vezi sa Šaidoima; Šaidoi se nisu micali i Ruark je samo mogao da ih ostavi na Rodoubičinom bodežu ili da ih iskopa odatle. Harid Fel je negde odlunjao, što je po Idrijeninim rečima često radio, i nigde se nije mogao naći; kad bi se Fel izgubio u mislima, ponekad bi se izgubio i u gradu. Rand je vikao na nju. Ona nije bila kriva za Fela, nije bila odgovorna za njega, ali Rand ju je ostavio prebledelu i uzdrhtalu. Raspoloženje mu se mreškalo kao niz gromovnih oluja koje su se stuštile s obzorja. Vikao je na Mejlana i Maringila sve dok se nisu tresli u čizmama, da bi ih ostavio pobelelih lica, a Kolaveru je naveo na nesuvisle suze, dok je Anaijelu bukvalno naterao da pobegne sukanja zadignutih do kolena. Kad je već to posredi, kada su Amis i Sorilea došle da pitaju šta je rekao Aes Sedai, izvikao se i na njih; po izrazu na Sorileinom licu dok su se udaljavale pretpostavio je da bi to mogao biti prvi put da je iko ikad podigao glas na nju. Posredi je bilo saznanje – saznanje – da je Lijus Terin zaista tu, više od pukog glasa, čovek koji se krije u njegovoj glavi.
Gotovo se plašio da zaspi kada padne noč, plašio se da bi Lijus Terin mogao da preuzme kontrolu dok on spava, a dok je spavao, zbog nemirnih snova prevrtao se i mrmljao. Prva naznaka svetlosti kroz prozore budila ga je u zamršenim natopljenim čaršavima, krmeljivih očiju i sa groznim ukusom u ustima, bolnih nogu. Snovi koje je pamtio bili su snovi o bekstvu od nečega što nije mogao da vidi. Spuštao se sa velikog kreveta s baldahinom i umivao se kraj pozlaćenog umivaonika. Dok je nebo napolju sivelo, gai’šain koji nosi svežu vodu još se nije pojavljivao, ali i ona od sinoć bila je sasvim dobra.
Povlačio je poslednje poteze britvom, a onda je iznenada stao, sa sečivom prislonjenim uz obraz, zagledan u sebe u ogledalu na zidu. Bekstvo. Bio je siguran da u tim snovima beži od Izgubljenih, od Mračnoga, od Tarmon Gai’dona ili možda čak i od Lijusa Terina. Toliko je bio uobražen; Ponovorođeni Zmaj bi svakako sanjao kako ga goni Mračni. I pored svih njegovih busanja da je on samo Rand al’Tor, činilo se da to i sam može da zaboravi jednako lako kao i svi ostali. Rand al’Tor je bežao od Elejne, od svog straha da voli Elejnu, baš kao što je bežao od straha da voli Avijendu.
Ogledalo prsnu, a krhotine popadaše u porcelanski umivaonik. Komadi preostali u ramu odražavali su delimičnu sliku njegovog lica.
Pustivši saidin, on pažljivo obrisa poslednje ostatke sapunice i odlučno sklopi britvu. Dosta je bilo bežanja. Učiniće ono što mora, ali dosta je bilo bežanja.
