Nešto mu dotaknu ruku i on umalo ponovo ne dočepa Izvor pre nego što je shvatio da je to Avijenda. Mora da je uskočila u svoju odeću, a opet je izgledala kao da je provela čitav sat da bi sve uredila kako joj se dopada. Ljudi su govorili da Aijeli ne pokazuju osećanja, ali su zapravo bili uzdržaniji od većine. Njihova lica govorila su jednako koliko i lica drugih ako si znao šta da potražiš na njima. Avijenda je bila razapeta između brige i želje da pobesni.
„Jesi li dobro?", upita ona.
„Samo sam se zamislio", reče joj on. Sasvim tačno.
Na nesreću, Avijenda ga je uzela za reč i ako već nije bilo razloga za brigu... Uprla je pesnicama u kukove. To je već razumeo u vezi sa ženama – Aijelkama, Dvorečankama, kojim god – pesnice na kukovima značile su nevolju. Nije morao da se trudi i pali lampe; njene oči bile su dovoljno usijane da obasjaju sobu. „Opet si otišao bez mene. Obećala sam Mudrima da ću ostati kraj tebe sve dok ne budem morala da odem, ali tebi moje obećanje ne znači ama baš ništa. Imaš toh prema meni zbog ovoga, Rande al’Tore. Nandera, od sada pa nadalje mora mi se reći kuda on to ide i kada. Ne sme mu se dozvoliti da odlazi bez mene ako već treba ja da mu budem u pratnji.“
Nandera je oklevala za trenutak pre nego što je klimnula glavom. „Biće kako ti želiš, Avijenda.“
Rand se okrenu prema obema ženama. „Samo malo! Nikome se ne sme govoriti o mojim odlascima i dolascima osim ako ja tako ne kažem.“
„Dala sam svoju reč, Rande al’Tore", reče Nandera ravnim glasom. Pogleda ga u oči bez ikakve namere da odustane.
„Kao i ja", reče Džalani jednako ravno.
Rand otvori usta, a onda ih ponovo zatvori. Prokleti đi’e’toh. Ne vredi pominjati da je on Kar’a’karn, naravno. Avijenda je izgledala donekle iznenađeno što se uopšte pobunio; to je za nju očigledno bila već rešena stvar. S nelagodom je pomerio ramena, mada ne zbog Avijende. Taj osećaj nečistog još je bio tu, jači nego pre. Možda se Lijus Terin vratio. Rand ga je nemo pozvao, ali i dalje nije bilo odgovora.
Kucanje na vratima jedva da je preduhitrilo gazdaricu Harfor koja se spustila u uobičajeno duboki naklon. Naravno, glavna sobarica nije ničim pokazala da je rano; koje god doba dana bilo, Rine Harfor uvek je izgledala kao da se upravo odenula. „U grad su stigli putnici, gospodaru Zmaju, a gospodar Bašer je smatrao da to treba da saznaš što je moguće pre. Gospa Emlin i lord Kulhan ušli su juče u podne i borave kod lorda Pelivara. Gospa Aratela stigla je sat kasnije sa velikom pratnjom. Lord Barel i lord Maharan, gospa Sergaza i gospa Negara zasebno su pristigli tokom noći, svako sa samo nekoliko pratilaca. I niko od njih nije udostojio Palatu posetom.“ To poslednje izrekla je istim ravnim glasom, bez ikakve naznake sopstvenog mišljenja.
„Dobre vesti", rekao joj je, i zaista je bilo tako, bez obzira na to da li su ukazali poštovanje ili nisu. Emlin i njen muž Kulhan bili su gotovo jednako moćni kao i Pelivar, a Aratela moćnija od svih izuzev Dijelin i Luana. Ostali su pripadali malim Kućama, a među njima je samo Barel bio Visoko sedište svoje Kuće, ali plemići koji su se suprotstavljali „Gebrilu" počeli su da se okupljaju. Ili je to makar bila dobra vest pod uslovom da on pronađe Elejnu pre nego što odluče da pokušaju da mu preotmu Kaemlin.
Gazdarica Harfor ga je odmerila na tren, a onda pružila pismo sa plavim pečatom. „Ovo je dostavljeno kasno sinoć, gospodaru Zmaju. Doneo je štalski momak. Prljavi štalski momak. Gospa od talasa Morskog naroda nije bila mnogo zadovoljna kada si nestao u trenutku njenog dolaska na prijem.“ Ovaj put joj se u glasu jasno čulo neodobravanje, mada se nije moglo znati da li se ono odnosi na gospu od talasa, na Randov izostanak sa prijema ili način dostavljanja pisma.
On uzdahnu; sasvim je zaboravio na Morski narod tu, u Kaemlinu. To ga podseti na pismo koje mu je predato u Kairhijenu i on ga izvadi. I zeleni i plavi vosak imali su u sebi isti otisak, mada on nije mogao da razabere šta bi to moglo da bude. Dve stvari nalik na spljoštene činije sa debelom ukrasnom linijom prolazile su jedna kroz drugu. Oba pisma bila su upućena „Koramuru“, ko god ili šta god to bilo. Pretpostavljao je da se to odnosi na njega. Možda je tako Morski narod nazivao Ponovorođenog Zmaja. Najpre je razlomio plavi pečat. Nije bilo pozdrava i Rand svakako nikada nije video ništa slično upućeno Ponovorođenom Zmaju.
