Rand prođe prstima kroz kosu. „Rina nije shvatila? Ja ne shvatam, Nandera. Zašto ona to radi? Zar je odustala od koplja? Ako se udala za nekog Andorca" – i čudnije od toga dešavalo se oko njega – „daču joj dovoljno zlata da kupi imanje ili šta god požele. Ne mora da postane sluškinja.“ Džalani razrogači oči i tri žene se zagledaše u njega kao da je on taj koji je poludeo.
„Sulin iskupljuje svoj toh, Rande al’Tore", reče Avijenda odlučno; stajala je veoma pravo i gledala mu pravo u oči, dobro oponašajući Amis. Samo što je u tome svakodnevno bilo sve manje oponašanja, a sve više nje. „To se tebe ne tiče.“
Džalani klimnu izrazivši svoje krajnje slaganje sa tim. Nandera je samo stajala tamo i dokono razgledala šiljak koplja.
„Zabrinut sam za Sulin", reče im on. „Ako joj se nešto dogodilo...“ Najednom se setio razgovora koji je načuo pre polaska u Šadar Logot. Nandera je optužila Sulin da sa gai’šainima govori kao Far Dareis Mai, a Sulin je to priznala i rekla da će se time pozabaviti kasnije. Nije se video sa Sulin od povratka iz Šadar Logota, ali pretpostavljao je da je ljuta na njega i da jednostavno drugima prepušta posao njegovog čuvanja. Pojma nije imao. Boravak u blizini Aijela trebalo je da ga nauči malo đi’e’tohu, a Device su bile osetljivije od svih, osim možda od Kamenih pasa i Crnih očiju. A tu je još bila i Avijenda sa svojim pokušajima da od njega stvori Aijela.
Bilo je jednostavno, ili barem onoliko jednostavno koliko đi’e’toh može biti jednostavan. Da nije bio toliko obuzet sobom, shvatio bi iz prve. I gospodarica krova može se svakodnevno podsećati na to ko je dok nosi gai’šainsko belo – to je krajnje ponižavajuće, ali dopušteno, ponekad čak i poželjno – ali opet, za pripadnike devet od trinaest društava, to podsećanje bilo je duboko obeščašćujuće osim u malobrojnim prilikama kojih nije mogao da se seti. Far Dareis Mai bile su neporecivo najteže od tih devet. Bio je to jedan od malobrojnih načina da se nametne toh jednom gai’šainu, ali to se smatralo obavezom koju je najteže ispuniti od svih. Naizgled, Sulin je odlučila da se suoči s prihvatanjem još veće sramote – u očima Aijela – od one koju je nanela drugome. Bio je to njen toh, pa time i odabrani način da ga ispuni, a sama je birala koliko će dugo raditi ono što prezire. Zar iko zna bolje od nje koliko je duboka njena obaveza ili koliko vređi njena čast? Opet, učinila je to što je učinila ponajpre zato što joj nije dao dovoljno vremena. „Ja sam kriv za to", reče on.
Nije trebalo to da kaže. Džalani ga zaprepašćeno pogleda. Avijenda pocrvene od stida; stalno mu je govorila kako po đi’e’tohu nema nikakvih izgovora. Ako spas tvog deteta zahteva obavezu prema krvnom neprijatelju, plaćaš tu cenu bez pogovora.
Pogled koji je Nandera uputila Avijendi mogao se milostivo nazvati omalovažavajućim. „Kad bi prestala da sanjaš o njegovim obrvama, bolje bi ga učila.“
Avijendi lice potamne od uvređenosti, ali Nandera se upusti u munjeviti govor rukama sa Džalani, što nagna Džalani da zabaci glavu i nasmeje se, posle čega se crvenilo u Avijendinim obrazima pojača i vrati čistoj posramljenosti. Pa, nije baš bilo tako; Avijenda ga je naučila da ni Mudre ni njihove učenice ne rade tako nešto. Ali ne bi ga iznenadilo da je klepila Nanderu po ušima.
On brzo progovori kako bi osujetio bilo šta slično tome. „Pošto sam naterao Sulin da uradi to što je uradila, zar ja nemam toh prema njoj?“
Očigledno je bilo moguće napraviti još veću budalu od sebe nego što je već učinio. Avijendino lice nekako još više pocrvene, a Džalani najednom stade da se zanima za tepih pod nogama. Čak je i Nandera izgledala pomalo razočarana njegovim neznanjem. Može ti se reći da imaš toh, mada je to uvredljivo, ili te mogu podsećati na to, ali pitanje znači da ne znaš. Pa, on je znao da ga ima. Mogao je da počne tako što bi naredio Sulin da prekine sa tim smešnim poslom služavke, da ponovo odene kaidinsor i... I spreči je da ispuni svoj toh. Šta god da učini kako bi joj olakšao teret samo bi je sprečilo da povrati čast. Njen toh, njen izbor. Bilo je tu nečega, ali on to nije mogao da prepozna. Možda može da pita Avijendu. Kasnije, ako ne umre od poniženja. Lica sve tri žene jasno su mu govorila da ju je za sada osramotio više nego dovoljno. Svetlosti, kakva zbrka.
Pitajući se kako da pronađe izlaz, shvatio je da još drži pismo koje mu je Sulin donela. Gurnuo ga je u džep i raskopčao opasač sa mačem kako bi ga spustio povrh Zmajevog žezla, a onda opet uzeo pergament. Ko bi mu to poslao poruku po jahaču koji se ne bi zadržao čak ni koliko da doručkuje? Spolja nije bilo ničega, nikakvog imena; samo je sad već iščezli glasnik mogao da kaže kome je upućeno. Ponovo nije prepoznao pečat, nekakav cvet utisnut u ljubičasti vosak, ali sam pergament bio je težak, krajnje skup. Sadržina, ispisana finim čipkastim rukopisom, nagnala ga je da se zamišljeno osmehne.
