Rođače,
Vremena su nezgodna, ali smatrala sam da ti moram pisati kako bih te uverila u sopstvenu dobru volju i rekla ti koliko se nadam da je zauzvrat poseduješ i ti. Ne boj se; poznajem te i priznajem, ali ima onih koji se ne bi osmehnuli nikome ko bi ti se obratio drugačije nego preko njih. Tražim jedino da u vatrama svog srca čuvaš moje tajne.
„Čemu se to smeškaš?" upita Avijenda radoznalo zagledajući pismo. Oko usana je još imala izraz ljutnje zbog onoga čemu ju je podvrgnuo.
„Samo mi prija kad mi se javi neko jednostavan", reče joj on. Igra kuća bila je jednostavna u poređenju sa đi’e’tohom. Tuje bilo dovoljno toga da mu kaže ko je pismo poslao, ali ako bi pergament pao u pogrešne ruke, ličilo bi to na poruku prijatelju ili možda na topao odgovor nekom moliocu. Alijandra Marita Kigarin, Svetlošču blagoslovena, kraljica Geldana, svakako nikad ne bi toliko intimno potpisala pismo upućeno nekome koga nikada nije srela, pogotovo ne Ponovorođenom Zmaju. Očigledno se brinula zbog Belih plaštova u Amadiciji i zbog Proroka, Maseme. Moraće da uradi nešto u vezi s Masemom. Alijandra je bila oprezna i nije napismeno stavljala na kocku više nego što je morala. I podsetila ga je da ovo spali. Vatre njegovog srca. Opet, prvi put mu se neki vladar obratio a da Randov mač nije prislonjen njegovoj državi uz grkljan. E sad, kad bi samo mogao da pronađe Elejnu i preda joj Andor pre nego bude morao da se ovde upusti u novu bitku.
Vrata se lagano otvoriše i on podiže pogled, ali ne vide ništa i vrati se pismu, pitajući se da li je iskopao sve što je u njemu bilo. Dok je čitao, protrljao je nos. Lijus Terin i njegove priče o smrti. Rand nije mogao da se otarasi tog osećaja prljavštine.
„Džalani i ja ćemo zauzeti mesta napolju", reče Nandera.
On odsutno zaklima glavom iznad pisma. Tom bi verovatno na prvi pogled pronašao šest stvari koje su njemu promakle.
Avijenda spusti šaku na njegovu mišicu, a onda je odmaknu. „Rande al’Tore, moram ozbiljno razgovarati s tobom.“
Najednom mu se sve složi u glavi. Vrata su se otvorila. Smrad prljavštine bio je stvaran, nije ga samo slutio, ali to zapravo i nije bio smrad. Ispustivši pismo, on odgurnu Avijendu od sebe dovoljno snažno da se srušila sa zaprepašćenim krikom – ali dalje od njega; dalje od opasnosti; sve kao da je usporilo – i dograbi saidin dok se obrtao na peti.
Nandera i Džalani su se upravo osvrtale da vide zbog čega je Avijenda kriknula. Rand je morao pažljivo da zagleda da bi ugledao visokog muškarca u sivom kaputu, koga nijedna Devica uopšte nije videla dok je klizio kraj njih, tamnih beživotnih očiju uprtih u Randa. I dok se upinjao, Rand je shvatio da njegov pogled želi da sklizne kraj Sivog čoveka. Jer on je bio upravo to; jedan od Senkinih ubica. Dok je pismo padalo na pod, Sivi čovek je shvatio da ga je Rand ugledao. Avijendin krik još je odzvanjao i bila je usred odskoka posle teškog pada na tur; u ruci Sivog čoveka pojavi se nož, nisko, i on suknu nap red. Rand ga gotovo s prezirom obavi spiralama Vazduha. A vatrena šipka debljine ručnog zgloba blesnu kraj njegovog ramena, progorevši u grudima Sivog čoveka rupu dovoljno veliku za pesnicu. Napadač je umro pre nego što je stigao i da se trzne; glava mu se preturi i te oči, ništa mrtvije nego što su već bile, zapiljiše se u Randa.
Pošto je bio mrtav, ono što je Sivog čoveka činilo bezmalo nevidljivim više se nije držalo. Mrtav je najednom bio vidljiv kao i svi ostali. Avijenda, koja se pridizala s poda, uplašeno ciknu i Rand oseti jezu na osnovu koje je zaključio da je prigrlila saidar. Nandera trznu rukom prema velu uz prigušeni uzvik, dok je Džalani upola podigla svoj.
Rand pusti leš da padne, ali nastavi da drži saidin dok se okretao da se suoči s Taimom, koji je stajao na vratima njegove odaje za spavanje. „Zašto si ga ubio?“ Samo deo hladne grubosti njegovog glasa poticao je iz Praznine. „Zarobio sam ga; mogao je nešto da mi kaže, možda čak i to ko ga je poslao. Uostalom, šta ćeš ti ovde i zašto mi se šunjaš kroz spavaću sobu?“
Taim ušeta unutra, sasvim opušten, u crnom kaputu sa plavozlatnim zmajevima obavijenim oko rukava. Avijenda se uskobelja na noge i uprkos saidaru, po očima joj se videlo da je jednako spremna da upotrebi na Taimu nož isukan iz opasača kao i da ga vrati natrag. Nandera i Džalani su namakle velove i stajale su na vrhovima prstiju sa spremnim kopljima. Taim nije obraćao pažnju na njih; Rand oseti kako Moć iščezava iz čoveka. Taima kao da nije brinulo ni to što je Rand još ispunjen saidinom. Taj neobični nedovršeni osmeh izvio mu je usne kada je bacio pogled na mrtvog Sivog čoveka.
