„Gadni ti Bezdušni.“ Svako drugi bi zadrhtao; ali ne i Taim. „Došao sam na tvoj balkon kroz prolaz zato što sam mislio da bi želeo odmah da čuješ vest.“
„Neko prebrzo uči?“, upade Rand, a Taim mu ponovo pokaza taj poluosmeh.
„Ne, nije to prerušeni Izgubljeni, osim ako nije uspeo da se preruši u momka koji nije mnogo stariji od dvadeset godina. Ime mu je Džahar Narišma i poseduje iskru, mada se još nije pojavila. Muškarci je obično pokažu kasnije od žena. Treba da se vratiš u školu; iznenadile bi te promene.“
Rand nije sumnjao u to. Džahar Narišma nikad nije bilo andorsko ime. Za Putovanje nisu postojale njemu poznate granice, ali činilo se da je Taim daleko otišao u svom regrutovanju. Nije rekao ništa, samo je okrznuo pogledom leš na tepihu.
Taim iskrivi lice, ali nije to bilo u znak naklonosti, već od razdraženosti. „Veruj mi, voleo bih da je živ koliko i ti. Video sam ga i postupio bez razmisijanja; poslednje što bih poželeo jeste tvoja smrt. Dograbio si ga istog trena kada sam ja usmeravao, ali bilo je prekasno da stanem.“
Avijenda ga je gledala sa mnogo brige na licu. Odložila je nož, ali po peckanju na koži znao je da je zadržala saidar. Dve Device su skinule velove, pošto je po Taimovoj pojavi sada bilo jasno da ne predstoji napad; uspevale su da jednim okom paze na Taima, dok drugim osmatraju ostatak prostorije, i iz nekog razloga i dalje su se smeteno zgledale.
Rand je zauzeo stolicu kraj stola gde mu je mač ležao povrh Zmajevog žezla. Borba je trajala samo nekoliko trenutaka, ali kolena su mu klecala. Lijus Terin umalo nije preuzeo kontrolu, ili makar umalo nije preuzeo saidin. Ranije, u školi, bio je u stanju da se zavarava, ali ne i ovaj put.
Ako je Taim išta i primetio, nije to ničim pokazao. Sagnuvši se da podigne pismo, bacio je pogled na njega pre nego što ga je pružio Randu sa najmanjim mogućim naklonom.
Rand strpa pergament u džep. Taima ništa nije moglo da poremeti; ništa ga nije izbacivalo iz ravnoteže. Zašto bi Lijus Terin želeo da ga ubije? „Po tome kako ste svi krenuli za Aes Sedai, čudi me da ne predlažeš da napadnem Samaela. Ti i ja zajedno, možda i nekoliko jačih učenika, da se stuštimo pravo na njega u Ilijanu kroz prolaz. Tog čoveka je svakako poslao Samael.“
„Možda", reče Taim kratko, pogledavši Sivog čoveka. „Dao bih mnogo toga da budem siguran.“ To je zvučalo kao jednostavna istina. „A što se Ilijana tiče, sumnjam da bi to bilo jednako jednostavno kao i odstranjivanje nekoliko Aes Sedai. Stalno razmišljam o tome šta bih ja uradio na Samaelovom mestu. Podelio bih Ilijan u kutije, pa kad bi neki muškarac čak i pomislio na usmeravanje, odmah bih znao gde se nalazi i spržio bih i samo tle tamo pre nego što bi takav stigao i da udahne.“
I Rand je tako gledao na to; niko nije znao bolje od Samaela kako da brani neko mesto. Možda je Lijus Terin naprosto lud. Možda i zavidan. Rand je pokušao da kaže sebi da ne izbegava školu zato što je i sam zavidan, ali u Taimovoj blizini uvek je osećao da ga nešto pecka. „Doneo si svoju vest. Predlažem da odeš i pogledaš kako napreduje obuka tog Džahara Narišme. Obuči ga dobro. Možda će veoma brzo morati da primeni svoju sposobnost.“
Taimove tamne oči zasvetlucaše na trenutak, a onda on malčice pognu glavu. Bez ijedne reči dograbi saidin i otvori prolaz odmah tu. Rand nagna sebe da se uspravi, prazan, sve dok čovek nije nestao, a prolaz se stanjio u plamenoj liniji svetlosti; nije smeo da rizikuje novu borbu sa Lijusom Terinom, ne kada bi mogao da izgubi i ustanovi da se bori sa Taimom. Zašto Lijus Terin želi da ovaj umre? Svetlosti, činilo se da Lijus Terin svima želi smrt, uključujući i samog sebe.
Bilo je to jutro ispunjeno događajima, naročito ako se ima u vidu da je nebo još bilo sivo. Dobrih vesti bilo je više od loših. Odmerio je pogledom Sivog čoveka opruženog na tepihu; rana je verovatno spržena i zatvorena čim je nastala, ali gazdarica Harfor će mu svakako staviti do znanja, bez ijedne izgovorene reči, ako tamo bude makar jedne mrlje od krvi. A što se tiče te gospe od talasa Morskog naroda, ako se on pita, može ona da se kuva u sopstvenom bezobrazluku; morao je da vodi računa o dovoljno toga i bez neke nove osetljive žene.
Nandera i Džalani još su se premeštale s noge na nogu blizu vrata. Trebalo je da zauzmu svoja mesta napolju odmah po Taimovom odlasku.
„Ako ste vas dve uzrujane zbog Sivog čoveka", reče on, „manite se toga sada. Samo budala misli da može primetiti jednog Bezdušnog, osim sasvim slučajno, a nijedna od vas nije budala.“
