„Nije to posredi", reče Nandera kruto. Džalani je toliko stiskala vilicu da je bilo jasno koliko se trudi da zadrži jezik za zubima.
I on odmah shvati. Nisu one mislile da je trebalo same da primete Sivog čoveka, mada ih je bilo stid što to nisu učinile. Bilo ih je stid zbog toga, a plašile su se i da će se vest o njihovom „neuspehu" raširiti. „Ne želim da iko zna da je Taim bio ovde, niti šta je rekao. Ljudi su dovoljno zabrinuti zbog toga što znaju da negde u blizini grada postoji škola i ne moraju se plašiti još i zbog toga što će se Taim ili neki njegov učenik tek tako pojaviti. Mislim da je najbolje jednostavno ćutati o svemu što se jutros dogodilo. Leš ne možemo sakriti, ali hoću da mi obećate da nećete reći ništa osim da je neki čovek pokušao da me ubije i umro zbog toga. To je sve što nameravam o tome da kažem i ne bih voleo da pred drugima ispadnem lažov zbog vas.“
Zahvalnost na njihovim licima bila je neizmerna. „Imam toh", promrmljale su gotovo istovremeno.
Rand se snažno nakašlja; nije to tražio od njih, ali im je makar malo laknulo zbog toga. Najednom mu sinu kako treba da se pozabavi sa Sulin. Njoj se to neće dopasti, ali tako će ipak ispuniti svoj toh, možda još više zbog toga što joj se neće dopasti, i savest će mu biti donekle čistija zato što će ispuniti makar deo svog toha prema njoj.
„Vratite se sada svojoj stražarskoj dužnosti, da ne počnem da mislim kako vi želite da mi zurite u obrve.“ Nandera je tako rekla, da je Avijenda opčinjena njegovim obrvama? „Idite. I nađite nekoga da odvuče ovoga odavde.“ Izašle su, s osmesima i praćene brzim govorom ruku, a on je ustao i uzeo Avijendu za mišicu. „Rekla si da moramo da razgovaramo. Hodi u spavaću sobu dok ova prostorija ne bude očišćena.“ Ako i ostane mrlja, možda će on moći da je ukloni usmeravanjem.
Avijenda mu se otrže. „Ne! Ne tamo!“ Udahnuvši duboko, ona spusti glas, ali i dalje je izgledala podozrivo i prilično ljutito. „Zašto ne možemo razgovarati ovde?“ Jedini razlog bilo je prisustvo mrtvaca na podu, ali to za nju nije važilo. Ona ga gurnu natrag na stolicu gotovo na silu, a onda se zagleda u njega i udahnu još jednom pre nego što je progovorila.
„Đi’e’toh je srž Aijela. Mi jesmo đi’e’toh. Jutros si me osramotio do kostiju.“ Ruku prekrštenih ispod grudi i pogleda prikovanog za njegove oči, održala mu je predavanje o njegovom neznanju i o tome koliko je značajno da ga prikriva sve dok ona ne bude u stanju da to ispravi, a onda prešla na činjenicu da se toh mora ispuniti po svaku cenu. Neko vreme se bavila samo time.
Bio je siguran da nije na to mislila kada je rekla da mora da razgovara sa njim, ali previše je uživao dok ju je gledao u oči da bi se bavio time. Uživao je. Malo pomalo, sustigao je zadovoljstvo koje su mu pružale njene oči i smrvio ga sve dok nije preostao samo tupi bol.
Mislio je da je to sakrio, ali lice mora da mu se izmenilo. Avijenda je lagano zaćutala i ostala da stoji zagledana u njega, sva zadihana. Sa vidljivim naporom skrenula je pogled. „Sad makar razumeš", promrmljala je. „Moram da... treba da... Važno je da razumeš.“ Prikupivši suknje, pohitala je prostorijom – leš je zaobišla kao da je najobičniji žbun – a onda izašla.
Ostavila ga je u sobi, koja je iz nekog razloga izgledala tamnije, samog sa mrtvacem. To je bilo i previše zgodno. Kada su gai’šaini došli da odnesu Sivog čoveka, zatekli su Randa kako se tiho smeje.
Padan Fejn je sedeo nogu podignutih na jastuče, zagledan u prelepu sunčevu svetlost koja je tek granula da bi zasvetlucala na zakrivljenom sečivu bodeža što ga je premetao u rukama. Nije bilo dovoljno da ga nosi o pojasu; s vremena na vreme jednostavno je morao da se njime poigra. Krupan rubin ugrađen u jabučicu sijao je dubokim, zloslutnim sjajem. Bodež je bio deo njega, ili obrnuto. Bodež je bio deo Aridola, koji su ljudi nazivali Šadar Logot, ali opet, i on je bio deo Aridola. Ili je ovaj bio deo njega. Bio je potpuno lud i znao je to sasvim dobro, ali kad je već lud, nije ga briga za to. Sunce je blistalo na čeliku, čeliku koji je sada bio smrtonosniji od svakog sačinjenog u Takandaru.
On začu šuškanje i baci pogled tamo gde je Mirdraal sedeo i čekao da ga usluži, na suprotnom kraju prostorije. Ovaj nije ni pokušao da ga pogleda u oči; odavno ga je odučio od toga.
Pokušao je da se vrati svom razmatranju oštrice, savršene lepote savršene smrti, lepote onoga što je Aridol bio i što će ponovo biti, ali Mirdraal mu je poremetio usredsređenost. Pokvario je. Malo je nedostajalo da priđe stvorenju i ubije ga. Polutanima je trebalo mnogo da umru; kada je poslednji put upotrebio bodež? Kao da je naslutilo njegove misli, stvorenje se ponovo promeškolji. Ne, još mu je moglo biti od koristi.
