Zvuk kopita crnog gotovo je nestajao u buci Amadora dok je Emon Valda polako jahao prenatrpanim ulicama. Znoj ga je oblivao, tim više jer je nosio sjajno uglačanu verižnjaču i grudni oklop, blistave i pored sloja prašine na njima, i pride snežnobeli ogrtač, koji je padao preko škopčevih moćnih sapi, a opet, on toliko nije obraćao pažnju na to da je isto tako mogao biti i divan prolećni dan. Trudio se koliko god je mogao da ne primećuje prljave ljude i žene, i decu, izgubljenih lica, i u odeći pohabanoj od putovanja. Čak i ovde. Čak i ovde.
Prvi put u njegovom životu masivni kameni zidovi Tvrđave Svetla, puni kula i stegova, neosvojivi, utvrda istine i pravednosti – nisu mu popravili raspoloženje. Sjahavši u glavnom dvorištu, on dobaci uzde jednom Detetu i kroz zube mu naloži kako da se postara o životinji; čovek je, naravno, znao šta treba da radi, ali Valda je imao potrebu da se brecne na nekoga. Muškarci u belom raštrkali su se na sve strane praveći predstavu sile i pored vrućine. Nadao se da iza toga stoji nešto više od predstave.
Mladi Dain Bornhald dokasa preko dvorišta, nestrpljivo prinoseći pesnicu grudima u verižnjači, za pozdrav. „Svetlost te obasjala, moj gospodaru kapetane. Ugodno si jahao iz Tar Valona, da?“ Oči su mu bile podlivene krvlju, a okruživao ga je miris rakije. Nije bilo izgovora za piće tokom dana.
„Makar brzo“, zagunđa Valda, trzajem skinuvši oklopne rukavice i zadenuvši ih u pojas.
Nije to bilo zbog rakije, iako mu je u mislima uputio prekor. Put je bio brz, za tu razdaljinu. Nameravao je da dopusti odredu jednu noč u gradu, radi nagrade, čim postave spoljni logor. Brzo putovanje, ali on nije odobravao naređenje koje ga je dovelo nazad baš kad je jak udar mogao da raznese osakaćenu Kulu a veštice zakopa pod njenim ruševinama. Jahanje dostojno priča, a opet, svaki dan donosio je sve gore vesti. Al’Tor u Kaemlinu. Uopšte nije bilo važno je li taj čovek lažni Zmaj ili pravi; može da usmerava, a svaki čovek koji to može mora biti Prijatelj Mraka. Zmajuzakleta rulja u Altari. Taj takozvani Prorok i njegov ološ u Geldanu, u samoj Amadiciji.
Uspeo je barem da pobije nešto te gamadi, mada je bilo teško boriti se sa neprijateljem koji se utapao u neprekidan tok izbeglica, ili što je još gore, među bezumne lutalice, koje su, izgleda, mislile kako je al’Tor okrenuo naglavačke svaki red i poredak. Međutim, on je imao rešenje, iako ga nije potpuno zadovoljavalo. Putevi kojima su prošle njegove jedinice sada su bili puni otpada, a gavrani su se hranili do mile volje. Ako već nije bilo moguće razdvojiti Prorokovu gamad od izbegličkog đubreta, pa, onda jednostavno pobij svakoga ko se nađe na putu. Nevini je trebalo da ostanu tamo gde im je mesto, u svojim domovima, Tvorac bi ih ionako zaštitio. Što se njega ticalo, lutalice su u tome bile kao grožđice u kolaču.
„Čujem po gradu da je Morgaza ovde“, reče. Nije verovao u to – u Andoru se svuda nagađalo ko je ubio Moragazu – pa se trgao kad je Dain klimnuo glavom.
Iznenađenje pređe u gađenje dok je mladić brbljao o Morgazinim odajama i njenim lovovima, kako je mažena i pažena i kako će ovih dana sigurno potpisati sporazum sa Decom. Valda se otvoreno namršti. Od Nijala nije mogao ništa bolje ni da očekuje. Čovek je u svoje vreme bio jedan od najboljih vojnika, neosporno veliki kapetan, ali ostario je i smekšao. Valdi je to bilo jasno čim su njegova naređenja stigla u Tar Valon. Nijal je trebalo da krene silu na Tir čim su se čuli prvi glasovi o al’Toru. Tokom marša je mogao da okupi sve koji su mu trebali; narodi bi se okupili oko Dece a protiv lažnog Zmaja. Uradili bi to, tada. Sada je al’Tor u Kaemlinu, dovoljno jak da uplaši one koji nisu dovoljno čvrsti. Ali, Morgaza je ovde. Da je on imao Morgazu, potpisala bi mu ona taj sporazum još prvog dana, samo da je bilo nekog da joj vodi ruku koja drži pero. Tako mu Svetlosti, naučio bi je da skače kad joj on naredi. Ako bi pokušala da se izvuče od povratka u Andor, vezao bi je za ruke na štap. To bi bio barjak kojim bi poveo trupe na Andor.
Dain se oklembesio, čekajući. Nema sumnje, nadao se pozivu na večeru. Kao mlađi, nije mogao da ga uputi nadređenom, ali nema sumnje da se nadao razgovoru sa svojim starim zapovednikom, o Tar Valonu, a možda i o svome pokojnom ocu. Valda nije mnogo razmišljao o Geoframu Bornhaldu; čovek je bio suviše mekan. „Videću te u logoru na večeri u šest. Videću te treznog, Dete Bornhalde.“
Bornhald je sasvim sigurno pio; razjapio je usta i zamucao pre nego što je otpozdravio i otišao. Valda se pitao šta se desilo. Dain je bio mladi zapovednik koji obećava. Ono, jeste da se previše brinuo zbog sitnica, na primer, zbog nemogućnosti da se obezbedi dokaz za nečiju krivicu, ali i pored toga je dobar materijal. Nije slabić kao njegov otac. Stvarno bi bila šteta da se utopi u piću.
