„Pa“, promumla Olver, „skoro smo pobedili. Još jednu igru, Mete?“ Ne čekajući odgovor, on napravi znak za otvaranje igre, trougao a onda talasastu liniju kroz njega, pa izrecitova: „Hrabrost da ojača, vatra da zaslepi, muzika da opije, gvožđe da zarobi... Mete, zašto ovo izgovaramo? Nema nikakve vatre ni muzike ni gvožđa.“
„Ne znam.“ Reči su zagolicale nešto u njegovom potiljku, ali nije mogao to da iskopa. Stara sećanja iz ter’angreala mogla su biti i nasumično izabrana – verovatno i jesu bila – a tu su bile i njegove sopstvene praznine, sva ta zamagljena mesta. Dečak je uvek postavljao pitanja na koja nije znao odgovore, a obično su počinjala sa „zašto".
Daerid uđe sagnut iz noći i trže se od iznenađenja. Lica sjajnog od znoja, još uvek je na sebi imao kaput, iako je visio nezakopčan. Njegov najnoviji ožiljak tvorio je ružičasto ispupčenje preko belih linija koje su mu šarale lice.
„Mislim da je prošlo vreme kad bi trebalo da ideš u krevet, Olvere“, reče Met pridigavši se. Rane su ga malo peckale, ali samo malo; lepo su zarastale. „Spremi tablu.“ On priđe Daeridu i spusti glas do šapata: „Ako ikad ikome ovo pomeneš, prerezaću ti grkljan.“
„Zašto?", suvo upita Daerid. „Postaješ sjajan otac. On pokazuje neverovatnu sličnost sa tobom.“ Izgledalo je da se bori da se ne naceri, ali samo na trenutak. „Gospodar Zmaj dolazi u logor", reče smrtno ozbiljan.
Misli o razbijanju Daeridovog nosa nestadoše. Met pomeri zastor u stranu i izađe u noć samo u potkošulji. Šestorica Daeridovih ljudi, u krugu oko šatora, ukrutiše se kad se pojavio. Nosili su samostrele; stražarima koplja ne bi bila od prevelike koristi. Bila je noć, ali u logoru nije bilo mračno. Jasna svetlost tri četvrti žutog meseca na nebu bez oblaka bila je pojačana vatrama raspoređenim među redovima šatora i ljudi koji su spavali na zemlji. Dežurni su stajali na svakih dvadeset koraka sve do drvenog grudobrana. Ne baš onako kako bi Met voleo, ali ako je neko mogao da ih napadne iz vazduha...
Ovde je zemlja bila gotovo potpuno ravna, tako da je jasno video Randa kako hita ka njemu. Nije bio sam. Dva Aijela pod velovima kretala su se na prstima, okrećući glave s vaki put kada bi se neko iz Družine okrenuo u snu ili ako bi se dežurni prebacio sa noge na nogu da bi ih bolje osmotrio. Sa njim je bila i ta Aijelka, Avijenda, sa zavežljajem preko leda, grabeći pored njega kao da će dočepati za gušu svakoga ko joj se nađe na putu. Met nije shvatao zašto je Rand drži pored sebe.
„Je li to stvarno Ponovorođeni Zmaj?“, gotovo bez daha upita Olver. Držeći na grudima igru savijenu u svitak, samo što nije poskakivao u mestu.
„Jeste“, reče mu Met. „Sad se gubi u krevet. Ovo nije mesto za dečake.“
Olver krenu, nezadovoljno gunđajući, ali samo do sledećeg šatora. Krajičkom oka Met opazi kako dečak potrča da nestane sa vidika; a onda se njegovo lice ponovo pojavi, vireći iza ćoška.
Met ga ostavi na miru, mada se, kada je dobro osmotrio Randov izraz lica, zapitao da li je ovo mesto i za odrasle muškarce, a nekmoli dečake. To lice moglo se koristiti da se sruši zid, ali neka osećanja pokušavala su da se probiju na površinu, uzbuđenje ili možda nestrpljenje; Randove oči grozničavo su svetlele. U jednoj ruci nosio je širok umotani pergament, dok je drugom nesvesno dodirivao balčak mača. Kopča na pojasu u obliku Zmaja svetlucala je pod svetlošću vatri; a ponekad je to činila i glava jednog od zmajeva koji su mu provirivali iz rukava.
Kad je stigao do Meta, nije gubio vreme na pozdravljanje. „Moram da razgovaram sa tobom. Nasamo. Moraš nešto da učiniš.“ Noč je bila crna poput pećnice, a Rand je nosio zlatovezom ukrašen kaput visoke kragne, ali uopšte se nije znojio.
Daerid, Talmanes i Nalesin stajali su nekoliko koraka odatle u različitim stanjima poluodevenosti, posmatrajući. Met im rukom dade znak da čekaju, a onda klimnu glavom ka svom šatoru. Prateći Randa unutra, preko košulje se poigravao sa srebrnom lisičjom glavom. Nema zašto da se brine. Bar se nadao da nema.
Rand je rekao nasamo, ali izgleda da Avijenda nije smatrala da se to odnosi i na nju. Odlučno je ostala dva koraka iza njega, ni manje ni više; uglavnom je posmatrala Randa sa nečitljivim izrazom lica, ali tu i tamo bi pogledom okrznula Meta, mršteći se i odmeravajući ga od glave do pete. Rand nije obraćao pažnju na nju, i pored sve žurbe koju je ranije pokazivao sad kao da uopste nije žurio. Osvrnuo se po šatoru, mada se Met nesigurno pitao da li ga uopšte primećuje. Nije bilo mnogo toga da se vidi. Olver je stavio lampe pozadi, na mali preklopni sto. Stolice su se takođe preklapale, kao i umivaonik i krevet. Sve je bilo crno lakirano, sa pozlaćenim crtama; ako čovek ima novca, može i da ga potroši na nešto. Poderotine koje su Aijeli napravili na šatoru uredno su zakrpljene, ali još su se primećivale.
