Ponovo sama, Egvena je samo stajala neko vreme, zureći u prazno i razmišljajući. Njeno srce. Možda i jeste hrabrija nego što misli. Uradila je ovde ono što je morala; bila je Aijelka. U Salidaru, to će joj trebati. Načini Aes Sedai donekle su se razlikovali od onih koje su koristile Mudre, ali one neće biti meke prema njoj ako saznaju da se predstavljala kao Aes Sedai. Kad bi znale. Nije mogla da zamisli zbog čega bi je drugog tako hladno prizvale, ali Aijeli se ne predaju pre nego što otpočne bitka.
Trže se i povrati.
Egvena se umi. Dva puta. Onda pronađe svoje bisage i napuni ih. Njen češalj od slonovače, četka i ogledalo nađoše se unutra, kao i njen pribor za šivenje – mali umetnički pozlaćen kovčežić koji je, verovatno, nekada čuvao nakit neke gospe – uz belu pogaču sapuna sa mirisom ruža, čiste čarape i košulje i maramice i gomilu stvari, dok se kožne strane nisu napele, a ona jedva uspevala da zatvori kopče na poklopcima. Nekoliko haljina i ogrtača i aijelski šal ostali su da se napravi zavežljaj, koji uredno uveza kanapom. Kad je to završila, pogledala je uokolo imali još nečega što bi želela da ponese. Sve je bilo njeno. Čak joj je i šator bio poklonjen, ali on je sigurno bio suviše kabast, kao i prostirke i jastuci. Njen kristalni umivaonik bio je predivan, ali pretežak. Isto je važilo za sanduke, iako je nekoliko komada bilo prekrasno izrezbareno, sa sjajnim radom na trakama koje su ih povezivale.
Tek tada, dok je razmišljala baš o sanducima, shvatila je kako pokušava da odgodi najteži deo priprema. „Hrabrost", reče suvo. „Srce jednog Aijela.“
Ispostavilo se da je sasvim moguće navući čarape bez sedanja, dok god ti ne smeta da skakućeš uokolo. Čarape su pratile čvrste cipele, veoma pogodne ako bude morala mnogo da pešači, pa svilena košulja, bela i meka. Onda tamnozelena jahaća haljina sa uskim, razdeljenim suknjama. Na nesreću, bila joj je malo tesna na bokovima, dovoljno da je podseti, nepotrebno, da neko vreme neće moći da uživa u sedenju.
Nije imalo svrhe izlaziti. Bair i Amis verovatno su u sopstvenim šatorima, ali nije želela ni da dopusti da je jedna ili druga slučajno ugleda kako ovo radi. To bi bilo kao da im je lupila šamar. Ako uspe, naravno. Ako ne uspe, biće to stvarno dugo jahanje.
Napeto trljajući prste o dlanove, ona prigrli saidar, dopuštajući mu da je ispuni. A noge joj zadrhtaše. Saidar je činio da bude svesnija svega, uključujući i sopstveno telo, što bi tog trenutka vrlo rado preskočila. Isprobavanje nečeg novog, nečeg što, koliko je njoj bilo poznato, niko ranije nije ni pokušao, treba izvoditi polako i pažljivo, ali ovog puta želela je da se što pre otarasi Izvora. Ona oštro poče da usmerava, tokove Duha, baš tako izatkane.
Vazduh zatreperi usred šatora, duž njenog tkanja, sakrivajući drugu stranu izmaglicom. Ako je na pravom putu, upravo je napravila mesto gde je unutrašnjost njenog šatora toliko slična svom odrazu u Tel’aran’riodu da baš i u nije bilo nikakve razlike. Jedno je
Ona prebaci bisage preko ramena, gurnu zavežljaj pod ruku i zakorači kroz tkanje, a onda otpusti saidar.
Bila je u Tel’aran’riodu. Da to utvrdi bile su dovoljne lampe – ostavila ih je upaljene a sada više nisu gorele, a opet je postojala neka vrsta osvetljenja. Stvari su se malo menjale između dva pogleda, umivaonik, kovčezi. Bila je u Tel’aran’riodu uživo. Nije se osećala nimalo drugačije nego kad ga je posećivala u snovima.
Proverila je napolju. Mesec u trećoj četvrtini sijao je na šatore oko kojih nije gorela nijedna vatra, niti se ko pomerao, na Kairhijen koji je izgledao čudno udaljen i sakriven senkama. To je podseti na teškoću da u stvarnosti stigne do Salidara. Razmislila je o tome. Mnogo je zavisilo od toga ima li toliko moći da menja stvari uživo koliko je imala kad je bila deo Sveta snova.
Učvrstivši u pameti šta će naći, krenu iza šatora – i osmehnu se. Tu je stajala Bela, niska čupava ždrebica koju je jahala odlazeći iz Dveju Reka, tako davno. Samo Bela iz snova, ali stamena ždrebica nabra njušku i zanjišta kad je vide.
Egvena baci svoj teret i obavi ruke oko konjskog vrata. „I meni je drago da te ponovo sretnem", prošaputa. To tamno sjajno oko koje ju je posmatralo
Bela je nosila sedlo sa uzdignutim zadnjim delom koje je takođe zamislila. Obično udobno za duga putovanja, ali ne i meko. Egvena ga odmeri iskosa, razmišljajući kako bi izgledalo da je obloženo, a onda joj sinu. U Tel’aran’riodu je moguće promeniti sve, pa i sebe, samo ako se zna kako. Ako se dovoljno pribrala da stvori Belu dok je u njemu uživo onda... usredsredila se na sebe.
