Gospodar haosa полностью

Uz osmeh je pričvrstila bisage i zavežljaj iza sedla i uzjahala, pa se prilično udobno smestila. „To nije varanje", rekla je ždrebici. „Ne bi od mene očekivale da jašem sve do Salidara u takvom stanju.“ Pa, kad malo bolje razmisli, možda i bi. Bez obzira, aijelsko srce ili ne – postoje granice. Egvena okrenu Belu i nežno je potera. „Moram biti veoma brza, a ti ćeš morati da jezdiš poput vetra.“

Pre nego što je uspela da se zakikoće zbog slike koja joj je pala na um – slike punačke Bele koja juri poput vetra – ždrebica je upravo to i radila. Krajolik se zamuti, ubrzavajući pored nje. Za trenutak, Egvena se uhvatila za jabuku sedla širom otvorenih usta. To je bilo kao da ih je svaki Belin korak u kasu prenosio miljama dalje. S prvim, imala je trenutak da shvati da su na obali reke ispod grada, sa brodovima koji su plutali na tamnoj vodi i odrazima mesečine, i dok je pokušavala da povuče uzde, kako bi sprečila Belu da ih sunovrati u reku, sledeći korak odneo ih je u brda obrasla gustim rastinjem.

Egvena zabaci glavu i nasmeja se. Ovo je sjajno! Osim zamućenja, nije bilo pravog osećaja brzine; kosa jedva da joj je poletela unazad od ubrzanja a već je prestalo, da bi se samo tren kasnije ponovo osetilo. Bela se i dalje kretala istim teškim galopom koji je pamtila, ali iznenadne promene svega oko nje razveseljavale su je. Jednog trenutka to je bila seoska ulica, obasjana mesečinom i tiha, sledećeg seoski put što je vijugao između brda, pa zatim livada sa senom visokim skoro do Belinih ramena. Egvena je zastajala tu i tamo da proveri gde je – što ne beše nimalo teško uz onu sjajnu kartu u njenoj glavi, onu koju je napravila žena sa Sijuaninim imenom – a inače je puštala da Bela kasa. Sela i gradovi pojavljivali su se i nestajali u izmaglici, veliki gradovi – za jedan je bila sigurna da je Kaemlin, srebrnobelih zidova na mesečini, a jednom, u pošumljenim brdima, pored Bele se iznenada pojaviše glava i ramena ogromnog kipa koji su virili iz zemlje, ostatak neke zemlje nestale u istoriji, a crte lica bile su tako oronule da Egvena samo što ne vrisnu, ali kip je brzo nestao. Mesec se između skokova uopšte nije pomerao, a dok su ubrzavale – jedva. Dan ili dva da stigne do Salidara? Tako je rekla Šerijam. Mudre su bile u pravu. Svi su verovali kako Aes Sedai znaju sve, pa su i Aes Sedai u to poverovale. Ona će im večeras dokazati koliko greše, ali teško da će one uopšte obratiti pažnju na te dokaze. One znaju.

Posle izvesnog vremena, kad je bila sasvim sigurna da je već dobrano zašla u Altaru, Egvena potera Belu u manje skokove, češće joj povlačeći uzde, čak i jašući običnom brzinom neko vreme, naročito kada bi se našle blizu nekog sela. Ponekad bi mrakom obavijena krčma imala oznaku koja bi imenovala i selo, Krčma Marela i l i Krčma Joninska Vrela, a mesečinom pojačan čudan osećaj osvetljenosti u Tel’aran’riodu činio je da se oznake lako čitaju. Malo-pomalo, bila je sve sigurnija gde je ona i gde je Salidar; pravila je sve manje skokove, pa onda potpuno prestade, samo puštajući Belu da običnom brzinom galopira kroz šumu, u kojoj je visoko drveće ubilo većinu rastinja uko sebe, a suša ostatak.

Pa opet, iznenadila se kad se oveće selo iznenada pojavilo, tamno i tiho na mesečini. Iako je to sigurno bilo pravo mesto.

Kod poslednjih kamenih kuća sa slamnatim krovovima, ona sjaha i uze svoje stvari. Bilo je kasno, ali ljudi su u stvarnom svetu još mogli biti budni. Nema potrebe da bane iz vazduha i prepadne ih. Ako bi je neka Aes Sedai videla da to radi i pogrešno ocenila šta je ona, možda ne bi ni imala prilike da se sretne sa Dvoranom.

„Zaista si trčala kao vetar“, promrmlja, poslednji put grleći Belu. „Volela bih da je moguće povesti te.“ Beskorisna maštarija, naravno. Ono što je načinjeno u Tel’aran’riodu može postojati samo u njemu. Na kraju krajeva, ovo nije prava Bela. I pored toga, osetila je peckanje krivice dok joj je okretala leđa – neće prestati da zamišlja Belu; neka je, neka postoji koliko god može – pa izatka svoju treperavu zavesu Duha. Visoko uzdignute glave, ona prođe kroz njega, spremna da se suoči sa bilo čime svojim aijelskim srcem.

Zakoračila je, a onda se razrogačenih očiju trgla s kratkim: „Oh!“ Pramene koje je napravila u Tel’aran’riodu nisu postojale u pravom svetu ništa više nego Bela. Plamenovi se iznenada vratiše, a sa njima kao da joj se obratila Sorilea. Ako uzmeš ono što si uradila da bi namirila svoj toh i napraviš kao da se nije ni dogodilo, da li si namirila svoj toh? Pamti svoje aijelsko srce, devojko.

Da. Pamtiće. Ona je ovamo došla da se bori, znale to Aes Sedai ili ne, spremna da se bori za svoje pravo da bude Aes Sedai, spremna da se suoči... Svetlosti, sa čime?