Gospodar haosa полностью

„Hvala ti, Elejna.“ Šerijam gurnu ter’angreal u torbicu na svom pojasu, i ne pogledavši ga. Elejna je uhvatila Šerijam u predahu između dva plesa, pomalo zarumenjenog lica ispod sve te hladne dostojanstvenosti Aes Sedai, ali jasan zeleni pogled, od kojeg su se Elejni tresla kolena dok je bila polaznica, bio je usmeren na njeno lice. „Zašto imam osećaj da ovo nije jedini razlog što si došla da me vidiš?“ Elejna iskrivi lice, okrećući prsten Velike zmije na desnoj ruci. Desna ruka; jednostavno je morala da se podseća kako je i ona sama Aes Sedai, sada. „U pitanju je Egvena. Amirlin, valjda treba da kažem. Zabrinuta je, Šerijam, a ja sam se nadala da ti možeš da joj pomogneš. Ti si Čuvar, a ja nisam znala kome drugom da se obratim. Nisam baš sasvim sigurna u potpunu priču. Znaš kakva je Egvena; ne bi se požalila ni da joj je noga odsečena. U pitanju je Romanda, mislim, mada je pominjala i Lelejnu. Jedna ili obe bile su kod nje, mislim, u vezi sa ostankom ovde u Salidaru, nešto da još ne treba da se mičemo jer je to suviše opasno.“

„To je dobar savet“, polako reče Šerijam. „Ne znam koliko je opasno, ali i sama bih joj dala sličan savet.“

Elejna raširi ruke bespomoćno sležući ramenima. „Znam. Rekla mi je da si, ali... ona to nije baš tako rekla, ali čini mi se da se malo boji od ove dve. Znam da je ona sada Amirlin, ali čini mi se da se u njihovom prisustvu oseća kao polaznica. Bojim se da je uplašena da će, ako uradi ono što traže od nje – čak iako to jeste dobar savet – one očekivati da isto uradi i sledećeg puta. Mislim... Šerijam, ona se plaši da neće biti sposobna sledeći put da kaže ne, ako ovog puta kaže da. A... a i ja se toga bojim. Šerijam, ona je Amirlin Tron; ne treba da bude pod Romandinim palcem, ni Lelejninim, niti bilo čijim. Ti si jedina koja može da joj pomogne. Ne znam kako, ali ti to jesi.“

Šerijam je tako dugo ćutala da Elejna pomisli kako će joj saopštiti da je svaka njena reč glupost. „Uradiću šta mogu“, konačno reče Šerijam.

Elejna priguši uzdah olakšanja pre nego što je i shvatila kako to ne bi imalo nikakve veze.

Nagnuta napred, Egvena je odmarala ruke na stranama bakarne kade i puštala da Čezino brbljanje teče iznad nje dok joj je ova prala leđa. Sanjala je o pravoj kadi, ali konačno sedeti u sapunjavoj vodi namirisanoj cvetnim uljima bilo je vrlo čudno posle aijelskih šatora za znojenje. Preduzela je svoje prve korake kao Amirlin, poterala je svoju brojčano slabiju vojsku i započela napad. Sećala se kako je jednom čula od Ruarka da, kada bitka otpočne, vođa bitke više nema pravu upravu nad razvojem događaja. Sad je samo mogla da čeka. „I pored toga“, reče tiho, „mislim da bi se Mudre ponosile.“

Plamteče sunce još se pelo iza njega, a Metu je već bilo drago što mu šešir širokog oboda baca malo hlada na lice. Ova altarska šuma bila je zimski gola i više nego što treba zimski smeđa, sa borovima i kožolistima i drugom zimzeleni, klonulom i uvelom. Hrastovi i jaseni i divlji kesteni bili su goli. Podne je tek trebalo da dođe, najgora vrućina nakon toga, a dan je već izgledao kao jahanje kroz usijanu pećnicu. Kaput mu je bio prebačen preko bisaga, ali njegova tanka lanena košulja lepila se od znoja. Kockičina kopita drobila su mrtvu paprat i opalo lišće koje je ležalo u debelom sloju pod njim, a Družina se kretala uz stalno pucketanje šumskog tla. Pojavi se nekoliko ptica, poput blesaka među granama, a nigde ne beše čak ni veverice. Međutim, bilo je muva i obada, kao da je srce leta a ne manje od mesec dana do Praznika svetala. Ništa drugačije od onoga što je video na Erininu, zaista, ali otkrivši to i ovde postajao je nesiguran. Je l’ to stvarno ceo svet sagoreva?

Avijenda je koračala pored Kockice sa svojim zavežljajem na leđima, na prvi pogled neuznemirena umirućim drvečem ili muvama koje su peckale, a pravila je upadljivo manje buke od konja, i pored toga što je nosila suknje. Pogledom je pretraživala okolno drveće kao da ne veruje Izviđačima i bočnoj zaštitnici Družine da ih sačuva od zasede. Nijednom nije prihvatila ponudu da jaše, što nije ni očekivao, znajući šta Aijeli misle o jahanju, ali nije mu ni stvarala nevolje, ukoliko se oštrenje noža svaki put kad su zastali ne smatra izazivanjem. Naravno, dogodila se nezgoda sa Olverom. Jašući sivog škopca visokog koraka kojeg mu je Met pronašao među dopunskim konjima, Olver ju je stalno posmatrao iskosa. Pokušao je da je proburazi nožem koji je nosio za pojasom već druge noći, vičući da su Aijeli ubili njegovog oca. Naravno, ona mu ga je samo oduzela, ali čak i kad ga je Met čvrsto držao pokušavajući da mu objasni razliku između Šaidoa i ostalih Aijela – nešto što ni sam Met nije bio sasvim siguran da razume u potpunosti – Olver se neprekidno bečio na nju. Nije voleo Aijele. Što se ticalo Avijende, ona kao da se nekako uznemiravala zbog Olvera, što Met uopšte nije shvatao.