Met pomilova Kockicu po njušci, a onda poče da mu proučava oči. Tip u kožnom prsniku izađe iz štale, gurajući kolica sa đubrivom na ulicu. Vanin došeta da pogleda Kockičine oči. Ne gledajući ga, Met reče: „Možeš li da stigneš do Družine?“
„Možda.“ Vanin se namršti i podiže konju kapak. „Uz malo sreće, možda. Mada mi je mrsko da ostavljam svoga konja.“
Met klimnu glavom primakavši se da osmotri oko. „Reci Talmanesu da sam mu poručio da sedi mirno. Možda ću se zadržati ovde nekoliko dana i ne trebaju mi nikakvi krvavi pokušaji spasavanja. Pokušaj da se vratiš ovamo. Ako je moguće, neprimećeno.“
Vanin pljunu u prašinu ispod Kockice. „Čovek koji se meša sa Aes Sedai okačio je sebi uzde i stavio sedlo na leđa. Vratiću se kad budem mogao.“ Odmahujući glavom, on odšeta u gomilu, debeli, zgužvani čovek lelujavog hoda za koga niko ne bi posumnjao da je sposoban za šunjanje.
Jedan od stegonoša oklevajući pročisti grlo i priđe bliže. „Gospodaru, je li sve...? Ovo si nameravao, zar ne, gospodaru moj?“
„Do tančina, Verdine", reče Met tapšući Kockicu. Uleteo je u džak naglavačke, a sad su uzice čvrsto vezane. Obećao je Randu da će bezbedno otpratiti Elejnu u Kaemlin, pa nije mogao da ode bez nje. A nije mogao ni da zbriše i ostavi Egvenu da spusti glavu na glavosečin panj. Možda će – Svetlosti, kako je to bilo mučno! – možda će morati da posluša Tomov savet. Pokušaće da očuva krvave glave tih krvavih žena na njihovim krvavim ramenima tako što će im nekako pomoći da ta njihova luda, nemoguća namisao stvarno upali. Dok bude pokušavao da očuva sopstveni vrat u jednom komadu, onako uzgred. A to nije uključivalo držanje Avijende podalje od Elejninog grla. Pa, bar će moći da bude u blizini da ih iščupa kad se sve bude raspalo. I to treba da mu je neka uteha. „Sve je krvavo dobro.“
Elejna je očekivala da nađe Avijendu u čekaonici, ili možda napolju, ali jedva da je morala da oslušne pa da otkrije zašto nije ni na jednom ni na drugom mestu. Ostale Aes Sedai razgovarale su o samo dve stvari, a sve su razgovarale, dok su papiri ležali zaboravljeni po stolovima. Svi su govorili o Metu, čak su sluge i polaznice, jurcajući kroz čekaonicu, zastajkivale u izvršenju svojih zadataka da razmene saznanja o njemu. On je bio ta’veren. Da li je bezbedno pustiti ta’verena da boravi u Salidaru? Je li on stvarno bio u Kuli i jednostavno pušten da išeta? Je li tačno da zapoveda vojskom Zmajuzakletih? Hoće li ga uhapsiti zbog nedela o kojima su slušali? Je li stvarno iz istog sela kao Ponovorođeni Zmaj i Amirlin? Bilo je govorkanja o dva ta’verena vezana za Ponovorođenog Zmaja; ko je drugi, i gde bi mogao da se nalazi? Možda Met Kauton zna nešto o tome. Izgledalo je da ima onoliko stanovišta koliko i ljudi koji su ih iznosili.
Elejna je očekivala mnoga pitanja, ali ih nije čula. Šta će Met u Salidaru i kako je Rand znao kuda da ga pošalje? Niko ih nije postavljao, ali tu i tamo Aes Sedai bi iznenada prigrlila šal, kao da joj je hladno, ili bi se trgla kada bi joj se neko obratio, tamo je služavka nasred patosa zurila u prazno pre no što bi se stresla i pribrala, a polaznice su upućivale uplašene poglede ka sestrama. Met baš nije bio mačka bačena među golubove, ali bio je blizu toga. Sama činjenica da Rand zna gde se nalaze već je izazivala jezu.
Avijenda je izmamila manje opaski, ali sestre nisu mogle da se uzdrže da ne govore o njoj, a to nije bilo samo da bi se promenila tema. Nije se događalo svakoga dana da divljakuša jednostavno ušeta na sopstvenim nogama, pogotovo sa tako izraženom snagom, a uz to još i Aijelka. Ovo poslednje je stvarno opčinjavalo svaku sestru. Nijedna Aijelka nikada nije obučavana u Kuli, a jedva da je nekoliko Aes Sedai ikada posetilo Aijelsku pustaru.
Ostalo je samo da otkrije gde je drže. Nisu je one zvanično zadržavale, ali Elejna je dobro znala kakve Aes Sedai mogu biti kad žele da žena postane polaznica.
„Biće ona u belom do sumraka", poverljivo je saopštavala Akarin. Mršava Smeđa, klimala je glavom da naglasi gotovo svaku svoju reč. Dve sestre pored nje klimale su jednako ubeđeno.
Cokćući ispod glasa Elejna požuri na ulicu. Pred sobom je videla Ninaevu kako gotovo trči i tako se često osvrće da je gotovo naletala na ljude pred sobom. Elejna pomisli da je sustigne – ne bi joj smetalo da ima društvo – ali nije joj padalo na pamet da trči po ovakvoj vrućini, usredsređena ili ne, a drugačije, reklo bi se, nije moglo. Pa ipak, ona malo odiže suknje pa požuri.
Nije prešla ni pedeset koraka kad oseti kako joj se Birgita približava pa se okrenu da je vidi kako trči ulicom. S njom je bila Arejna, ali zaustavila se malo dalje i namršteno skrstila ruke. Ta žena je nemoguća mala bednica, a ona zasigurno nije promenila svoje stavove zato što je Elejna sada stvarno postala Aes Sedai.
„Mislila sam da treba da znaš", tiho joj se obrati Birgita. „Upravo sam čula da će, kada budemo kretale za Ebou Dar, Vandena i Adeleas takođe krenuti.“
