Nesvesno, Rand se okrenu i zagleda u bele reljefe koji su prikazivali lavove i ruže, zureći nekud iza njih. Alana više nije bila u
Lijus Terin nesigurno zamrmlja. Bio je to zvuk čoveka koji preispituje je li priteran uza zid. I Rand se takođe preispitivao. Jedanaest, a trinaest bi ga ophrvale sa istom lakoćom sa kojom bi podigle dete. Ako im pruži priliku. Lijus Terin se meko zasmeja, smehom nalik rzanju; ponovo je odlepršao.
Za trenutak Rand je razmatrao Somaru i Enailu, onda otvori prolaz na licu mesta, iznad tepiha plavo-zlatne šare u svojoj spavaćoj sobi. Smrknute, kakve su jutros bile, jedna bi zasigurno nešto odvalila u poseti imanju, a prisetivši se svojih prethodnih poseta, nije želeo da se učenici osvrću zbog straha od dvadesetak Devica. To nije povoljno uticalo na muško samopouzdanje, a njima je samopouzdanje bilo neophodno, ako su nameravali da prežive.
Taim je u nečemu bio u pravu; držeći saidin čovek je znao da je živ, a to je prevazilazilo osećaj izoštrenih čula. I pored zagađenja Mračnog, i pored osećaja da ti užegla sluz pogani kosti, dok Moć pokušava da te istopi, tu gde stojiš, da te zamrzne dok se ne raspukneš, kad jedan mali pogrešan korak ili trenutak slabosti znače smrt – Svetlosti, tada znaš da si živ. I pored toga, on odgurnu Izvor čim je prošao kroz prolaz, ali ne samo da bi se oslobodio gadosti pre no što mu se prevrne stomak; a činila se gora nego ranije, divljačnija, ako je to moguće. Ali Moć je zapravo otpustio zato što se nije usuđivao da se susretne sa Taimom istovremeno ispunjen saidinom i sa Lijusom Terinom u glavi.
Čistina je bila više smeđa nego što je se sećao, više je lišća krčkalo pod njegovim čizmama a mnogo manje ga je ostalo na drveću. Neki borovi sasvim su požuteli, a neka stabla kožolista stajala su mrtva, siva i gola. Ali, ako se čistina promenila, imanje je bilo gotovo neprepoznatljivo.
Glavna kuća izgledala je mnogo bolje, imala je novi slameni krov, a ambar je očito bio čitav sagrađen iznova; bio je mnogo veći nego ranije i uopšte se nije naginjao. Konji su ispunjavali veliki ograđeni prostor pored ambara, a torovi za krave i ovce pomereni su nešto dalje. Sada su i koze imale svoj ograđeni prostor, a uredni redovi kokošinjaca čuvali su živinu. Šuma je raskrčena. Petnaestak dugih belih šatora nanizalo se iza ambara, a u blizini su stajali ramovi za dve kuće, mnogo veće od glavne, gde su grupice žena šile i motrile decu kako jure obruče, dobacuju lopte i igraju se lutkama. Najveća promena videla se na učenicima: većina je obukla pripijene crne kapute visoke kragne, a samo se nekolicina znojila. Bilo ih je preko stotinu, svih uzrasta. Rand nije imao predstavu da su Taimova putovanja zarad vrbovanja bila tako uspešna. Osećaj saidara kao da je potpuno ispunjavao vazduh. Neki muškarci vežbali su tkanja, paleći panjeve ili razbijajući kamenje ili obavijajući jedan drugoga upredenim nitima Vazduha. Drugi su usmeravali da izvuku vodu, hvatajući kofe Vazduhom, ili su gurali kolica sa gnojivom iz ambara, ili su slagali drva za potpalu. Nisu svi usmeravali. Henri Haslin držao je na oku stroj ljudi obnaženih do pasa, koji su uvežbavali figure sa mačevima za vežbu. Sa čuperkom sede kose i jasnocrvenim nosem, Haslin se znojio mnogo više od svojih učenika, a bez sumnje je čeznuo za svojim vinom, ali posmatrao je i ispravljao jednako odlučno kao i kad je bio majstor mača Kraljičine garde. Sejrik, prosedi Gošijen iz Crvene vode, koji nije imao desnu ruku, motrio je svojim kamenim pogledom dva reda muškaraca bez košulja. U jednom redu ljudi su udarali nogom u vazduh u visini glave, sledio je okret u mestu i udarac, onda ponovo okret u mestu i udarac drugom nogom, ponovo i ponovo; u drugom redu su pesnicama udarali vazduh pred sobom što su brže mogli. Sve u svemu, bilo je ovo vrlo daleko od jadne šačice koju je Rand video prošlog puta.
Čovek u crnom kaputu, skoro srednjih godina, posadi se pred Randa. Imao je oštar nos i podrugljiva usta. „A ko si ti?", pitao je glasom u kome se čuo tarabonski naglasak. „Pretpostavljam da si došao da učiš u Crnoj kuli, da? Trebalo je da čekaš u Kaemlinu da te kola dovezu. Imao bi još jedan dan za uživanje u tom skupom kaputu.“
„Ja sam Rand al’Tor", tiho odvrati Rand. Tiho, da ne bi popustio pred iznenadnim naletom besa. Uljudnost ništa ne košta, a ako ova budala uskoro ne odluči kako je to jeftinije, cena bi mogla...
