Prednja soba glavne kuće bila je upravo ono što je mogao i da očekuje: besprekorno pometen goli patos, rasparene stolice sa naslonima od prečaga, raspoređene ispred ognjišta od crvene cigle tako čistog da je izgledalo nemoguće kako je tu ikada gorela vatra. Beli stolnjak sa cvetnim vezom prekrivao je mali sto. Sora Grejdi tiho uđe i spusti na sto drveni poslužavnik sa svetlo-plavim vrčem vina i dve belo glazirane šolje. Rand je očekivao da ga njen pogled neće povređivati posle toliko vremena, ali zbog njenog optužujućeg pogleda bilo mu je drago kada je izašla. Zapazio je da se žena znoji. Taim tresnu torbicu na poslužavnik i smesta iskapi šolju.
„Zar ne učite žene koncentraciji?", upita ga Rand. „Surovo je puštati ih da se znoje kad njihove muškarce to ne muči.“
„Većina ne želi da učestvuje u tome", kratko odvrati Taim. „Njihovi muževi i dragani pokušavaju da ih nauče, ali većina odbija i da sluša. Vidiš, to možda ima veze sa saidarom.“
Rand je piljio u svoju šolju i tamno vino u njoj. Ovde je morao da opipava put. Nije smeo da pukne samo zato što ga je bockala razdraženost. „Drago mi je što vidim koliko je vrbovanje uspešno. Rekao si da ćeš dostići Kulu... Belu kulu...“ Bela kula, Crna kula. Kakve li će se priče ispredati o tome? Ako ih uopšte bude. „...za manje od godinu dana, a nastaviš li ovom brzinom, i hoćeš. Nije mi jasno kako ih pronalaziš toliko.“
„Ako proseješ dovoljno peska", ukočeno odgovori Taim, „na kraju ćeš pronaći nekoliko zrnaca zlata. Sada to uglavnom prepuštam drugima, tek ponekad putujem. Damer, Grejdi – ima desetak ljudi kojima mogu verovati da ih pustim same na jedan dan; dovoljno su stari da ne naprave nikakvu glupost, a ima dovoljno mlađih koji su snažni koliko treba za pravljenje prolaza, ako ne i više od toga, da prate starije koji to ne mogu. Imaćeš svojih hiljadu za kraće od godinu dana. Šta je sa onima koje poslah za Kaemlin? Jesi li već napravio vojsku od njih? Tu imaš svojih hiljadu, a i mnogo više.“
„Ostavio sam ih Bašeru“, tiho reče Rand. Taim posprdno izvi usne, a Rand brzo spusti šolju da ne bi pukla od njegovog stiska. Bašer je od njih pravio šta je mogao, koliko je znao, u logoru, negde zapadno od grada; ono što je mogao, uzimajući u obzir da su bili, kako je Saldejac opisao, odrpana skupina bednih zemljoradnika, odbeglih šegrta i propalih zanatlija koji nikada nisu držali mač, jahali u sedlu ili se udaljili više od pet milja od mesta gde su rođeni. Rand je imao previše briga da bi mario za takve; rekao je Bašeru da radi sa njima šta god hoće i da ga ne uznemirava, osim ako podignu bunu.
Gledajući Taima, koji se nimalo nije trudio da sakrije svoj prezir, Rand gurnu ruke iza leđa i stisnu ih u pesnice. Lijus Terin grmeo je u daljini, kao odjek njegovog sopstvenog besa. „Šta te je spopalo? Kao da imaš čičak u gaćama još otkad sam zakačio te oznake na tebe. Je li to nešto vezano za njih? Ako jeste, onda ne shvatam. Ti ljudi će više ceniti svoje oznake videvši da si ti svoje primio od Ponovorođenog Zmaja. Što se toga tiče, i tebe će više ceniti zarad toga. Možda nećeš morati da održavaš red mlaćenjem ljudi po glavama. Pa, šta imaš da kažeš?“ Počelo je dobro, mirnim iako ne baš blagim tonom – nije ni nameravao da bude blag – ali dok je govorio glas mu je postao čvršći i glasniji. Nije to bila vika, a opet, to poslednje pitanje puklo je kao bič.
Drugi muškarac se zapanjujuće izmeni. Taim se primetno tresao – od besa, rekao bi Rand, ne od straha – ali kad je drhtavica prestala, ponovo je bio stari on. Ne baš prijateljski nastrojen, pomalo podrugljiv, ali vrlo opušten i pod punom samokontrolom. „Kad baš moraš da znaš, brinu me Aes Sedai i ti. Devet Aes Sedai stiglo je u Kaemlin, ako tome dodaš dve, ispada jedanaest. Onda bi mogla da se nađe još jedna ili dve. Još nisam uspeo da ih pronađem, ali...“
„Rekao sam ti da se držiš van grada“, ravno reče Rand.
„Pronašao sam nekoliko ljudi da se raspitaju umesto mene.“ Taimov glas bio je suv poput prašine. „Nisam prilazio bliže nego ovde još otkad sam te spasao od Sivog čoveka.“
Rand pusti da to prođe. Jedva. Zamalo. Glas u njegovoj glavi bio je suviše tih da bi bio razumljiv, ali i pored toga poput ledene grmljavine. „Uhvatiće dim prstima, pre negoli izvor glasina.“ To je izgovorio uz sav prezir koji je osećao – Taim je
„A ako se udruže sa Crvenim Aes Sedai?“ Glas mu je bio hladan i opušten, ali oči su mu svetlucale. „Ima Crvenih sestara u unutrašnjosti. Nekoliko grupica njih, stigle su u poslednjih nekoliko dana. Pokušavaju da presretnu muškarce koji idu ovamo.“
