Merana je bila sigurna da misle isto što i ona kad pogledaj u u Min. Seonid je zasigurno trebalo da razume, ali ko je mogao biti siguran? Seonid je bila veoma metodična i praktična u pogledu svojih Zaštitnika, gotovo kao da se radi o paru vrhunskih vučjih hrtova prema kojima oseča izvesnu naklonost. Masuri bi mogla da razume. Ona je volela da pleše, pa čak i da flertuje, mada je bila sasvim sklona da zaboravi nesrečnog muškarca ako bi načula glasine o nekom sakrivenom prastarom rukopisu. Sama Merana nije bila zaljubljena još mnogo pre tog Petog sporazuma iz Falmea, ali pamtila je, pa joj je trebao samo jedan pogled na Min zagledanu u al’Tora da spozna ženu koja je bacila razum kroz prozor a srce pustila u galop.
Nije to dokaz da je Min prenebregla sva njihova upozorenja, prekršila svoje obećanje i sve izbrbljala al’Toru, ali on je znao za Salidar. Znao je da je Elejna tamo, a njihova izvrdavanja su ga – uveseljavala! Na stranu pitanje je li Min prokockala poverenje – u svakom slučaju moraće od sada da paze šta govore u njenoj blizini – to je bilo zastrašujuće kad se posmatra uz sve ostalo. Merana nije navikla da se oseča zastrašeno. Dešavalo joj se to, u godini nakon Basanove smrti često – nikada nije vezala drugog Zaštitnika, delimično stoga što nije želela da ikada ponovo prolazi kroz to; a delimično i zato što je, jednostavno, bila prezauzeta da potraži odgovarajućeg muškarca – ali tada je poslednji put spoznala nešto više od strahovanja, pre Aijelskog rata. Sada je osećala strah, a to joj se nije dopadalo. Sve je još uvek moglo dobro da se završi, nije se dogodilo ništa zaista pogubno, ali od al’Tora kolena su joj se pretvarala u vodu.
Iznajmljena kočija zanjiha se zaustavljajući se u štalskom dvorištu
Zajednička soba odgovarala je trospratnici od fino obrađenog belog kamena, sva u tamnim uglačanim drvenim oplatama i visokim kaminima s pročeljem od belog mermera. Na okviru jednog kamina stajao je širok časovnik koji je otkucavao sate i imao nešto pozlate. Žene koje su posluživale nosile su plave haljine i bele kecelje izvezene venčićima ruža; sve su bile nasmešene, uljudne, uvežbane, neke privlačne a neke tek lepuškaste.
„Ako vam ne smeta", reče Min, „ja bih da malo prošetam okolo. Volela bih da vidim nešto od Kaemlina pre no što padne mrak.“
Merana dade svoj pristanak, a kad mlada žena polete napolje, ona se zgleda sa Seonid i Masuri pitajući se koliko li će Min trebati da se vrati u palatu.
Gazdarica Sinčonajn smesta se pojavi, okrugla poput svih gostioničarki koje je Merana ikada srela, ne prestajući da se klanja i trlja svoje ružičaste šake. „Mogu li išta da učinim za vas, Aes Sedai? Da nešto donesem?“ Ona je ugošćavala Meranu često, a i dobro, kako ranije tako i pošto je saznala da je ova Aes Sedai.
„Čaj od borovnice", reče joj Merana uz osmeh. „U privatnoj dnevnoj sobi, na spratu.“ Osmeh nestade dok je gostioničarka žurila dozivajući jednu od poslužiteljki. Merana oštro mahnu Alani i Verin da joj se pridruže uz stepenice, pa se njih pet popeše u tišini.
Prozori dnevne sobe pružali su dobar pogled na ulicu onima koji su to želeli, do čega Merani i nije bilo posebno stalo. Ona zatvori prozore, da malo priguši spoljnu buku, pa im okrenu leđa. Seonid i Masuri zauzele su stolice. Alana i Verin ostale su da stoje između njih dve. Verinina tamna vunena haljina delovala je namreškano, iako to nije bila, a sama Verin imala je navrh nosa mrlju od mastila, ali oči su joj bile kao u ptice, oštre i pažljive. Alanine oči su takođe sijale, ali mnogo verovatnije od ljutine, a s vremena na vreme šake su joj se blago grčile, grabeći suknje njene plave svilene haljine sa žutim prsnikom; delovala je kao da je spavala u njoj. Donekle se sve to moglo opravdati, naravno. Donekle, ali nipošto sasvim.
„Još ne znam, Alana", odlučno reče Merana, „da li su tvoji postupci imali kakav nepovoljan uticaj. On nije pominjao tvoje vezivanje njega – protiv njegove volje – ali bio je oštar, vrlo oštar i...“
„Je li postavio nova ograničenja?“ Verin ju je prekinula malo nakrivivši glavu. „Meni se čini da se sve odvija dobro. Nije pobegao kada je saznao novosti o vama. Primio je tri; koliko-toliko pristojno, u najmanju ruku, inače bi vam svima bučalo u glavi. Pomalo nas se pribojava, što je dobro, ili ne bi postavljao ograničenja, ali ako ne postavi nova imamo jednaku slobodu kao i ranije, što znači da nije užasnut od straha. Iznad svega, ne smemo previše da ga uplašimo.“
