Gospodar haosa полностью

Teškoća je bila što Verin i Alana nisu bile deo Meraninog poslanstva; ona nije imala nikakva ovlašćenja nad njima. Saslušale su novosti o Loganu i Crvenima i složile su se da se Elaidi ne sme dopustiti da ostane na Amirlin Tronu, a opet, to nije ništa značilo. Naravno, Alana nije stvarno predstavljala poteškoću, samo moguću. Ona i Merana bile su tako blizu po snazi da je jedini način da se ustanovi koja je jača bilo stvarno takmičenje, od one vrste kakve polaznice prave pre no što ih uhvate. Alana je šest godina bila polaznica, Merana samo pet, ali što je još bitnije, Merana je bila Aes Sedai već deset godina onoga dana kada je babica prinela Alanu majčinim grudima. To je sve razrešavalo. Merana je imala prvenstvo. Niko nije stvarno razmišljao o tim uslovima osim ako je na to bio primoran, ali one su ih obe poznavale i prilagođavale su se bez razmišljanja. Ne baš da bi Alana prihvatala zapovedi, ali nesvesno popuštanje donekle bi je obuzdalo. Svest o onome što je učinila isto tako.

Verin je predstavljala teškoću, onu koja je naterala Meranu da razmišlja o snazi i prvenstvu. Merana dopusti sebi da ponovo oseti snagu Moći druge žene, mada je, naravno, znala šta će pronaći. Nije bilo načina da se kaže koja od njih dve je jača. Po pet godina kao polaznice, šest kao prihvaćene, to je svaka Aes Sedai znala o svakoj drugoj čak i da nije znala ništa drugo. Ali Verin je starija od nje, možda čak onoliko koliko je ona starija od Alane. Naznaka sedih u Verininoj kosi to je naglašavala. Da je Verin bila deo poslanstva, ne bi uopšte bilo nikakvih teškoća, ali ona to nije bila, a Merana je uhvatila samu sebe kako pažljivo sluša, popuštajući bez razmišljanja. Dva puta tokom jutra morala je sebe da podseti da Verin nije glavna. Verin je sigurno osećala deo Alanine krivice, i samo zato je sve bilo malčice podnošljivije. Bez toga, sasvim sigurno bi se našla u stolici kad i sve ostale, a ne bi stajala pored Alane. Kad bi samo postojao neki način da je zadrži danonoćno u Kulenovom keru, gde bi čuvala to predivno blago devojaka iz Dveju Reka.

Ona, Seonid i Masuri sedoše oko Alane i Verin, a Merana pažljivo namesti svoje suknje i šal. Bilo je neke nadmoći u tome što one sede dok druge stoje. Za nju, ono što je Alana učinila bilo je gotovo kao silovanje. „U stvari, postavio je još jedno ograničenje. To je sve lepo i krasno što ste vas dve otkrile gde je ta njegova škola, ali sad ja najozbiljnije predlažem da napustite svaku misao u tom pravcu. On je... zadužio nas je... da se držimo podalje od njegovih... muškaraca.“ Još uvek je mogla da ga vidi, kako se naginje sa tog čudovišnog prestola, sa Lavljim prestolom izloženim iza njega i izrezbarenim parčetom koplja u pesnici; nema sumnje, to mora da je bio nekakav aijelski običaj.

„Slušaj me, Merana Sedai“, rekao je, vrlo prijatno i vrlo odlučno, „ne želim nikakve nevolje između Aes Sedai i Aša’mana. Rekao sam Borcima da se drže podalje od vas, ali nemam nameru da od njih pravim lovinu za Aes Sedai. Ako krenete da lovite u Crnoj kuli, možete i same završiti kao večera. Oboje želimo da to izbegnemo. “

Merana je dovoljno dugo bila Aes Sedai da se ne stresa svaki put kada joj guska pređe preko groba, ali ovog puta jedva se suzdržala. Aša’mani. Crna kula. Mazrim Taim! Kako je moglo da ode tako daleko? A opet, Alana je bila sasvim sigurna da ima preko stotinu muškaraca, mada nije davala ni najmanji nagoveštaj odakle je to saznala, naravno; nijedna sestra nije dragovoljno odavala svoje doušnike. To nije ni bilo važno. „Ako juriš dva kunića, pobeći će ti oba", glasila je stara izreka, a al’Tor je bio najvažniji kunić na svetu. Ostali će morati da pričekaju.

„Je li...? Je li on još uvek ovde, ili je otišao?“ Verin i Alana izgledale su kao da su vrlo smireno primile saznanje da al’Tor, izgleda, koristi Putovanje; Merana je od toga i dalje bila pomalo ošamućena. Šta je još naučio što su Aes Sedai zaboravile? „Alana, Alana!“

Vitka Zelena sestra se trže, i prenu se iz misli, kuda god da su je odvele. Izgledalo je da u poslednje vreme često odlebdi. „On je u gradu. U palati, mislim.“ Još je zvučala pomalo pospano. „To je bilo... On ima ranu na boku. Staru ramu, ali samo upola zalečenu. Svaki put kada sebi dopustim da se zadržim na njoj dođe mi da jecam. Kako on može da živi sa tim?“