Talmanes odmahnu glavom. „Ako vodiš Nalesina, uvrediću se ako mi ne dopustiš da jedan od mojih ljudi pođe da bi brinuo o tvojim stvarima.“ Met požele da se Talmanes povremeno osmehuje; to bi pomoglo da otkrije kada je ozbiljan. Sasvim sigurno je zvučao ozbiljno.
Nerim je stajao malo dalje, sa Kockicom i s njegovom punačkom smeđom kobilom koja se nadnosila nad njime, a tu su bila i dva tovarna konja sa prepunim koševima od pruća. Nalesinov sluga, čvrst momak po imenu Lopin, vodio je samo jednog tovarnog konja pored svog škopca zatupaste njuške i Nalesinovog vranca.
To nije bilo celo društvo. Niko, izgleda, nije bio spreman da mu kaže išta više osim gde i kada treba da se nacrta, ali usred još jedne priče kako bi trebalo da postane Zaštitnik, Mirela mu dade do znanja kako je sada dobro da bude u vezi sa Družinom, sve dok ne pokušava da je dovede bliže Salidaru. To mu uopšte nije padalo na pamet. Vanin je bio tu ovoga jutra zato što je on, verovatno, mogao da uhodi položaje bilo gde na zemlji, a tuce konjanika izabrano je iz Družine zbog širokih ramena i zato što su kao članovi Crvene Ruke dobro održavali red dole u Maeronu. Po onome što mu je Nalesin rekao, brze pesnice i toljage trebalo bi da budu dovoljne da razreše kakve god neprilike u koje bi Ninaeva i Elejna zapale, barem dovoljno dugo da se one maknu podalje. Na kraju je bio Olver na sivcu koga je nazvao Vetar, a dugonoga životinja je to možda i zasluživala. Olver nije bio težak izbor. Družina je još uvek mogla da uleti u neprilike ako stvarno bude morala da prati tu gomilu ludača. Možda ne nevolje sa Brinom, ali bilo je dovoljno plemića koji bi se naježili što im dve vojske prelaze preko zemljišta da ih svake noći zabave napadima na konje i strelama koje lete iza svakog drugog gustiša. Svaki drugi grad bio je bezbedniji od toga za dečaka.
Još uvek nije bilo nikakvih znakova Aes Sedai, a sunce je sve jače pržilo iznad vrhova drveća.
Met ljutito strže šešir. „Nalesin poznaje Ebou Dar, Talmanese.“ Tairenac se iskezi i klimnu glavom. Lice mu se ne promeni. „Oh, dobro. Krenuće Nerim.“ Talmanes nagnu glavu; možda je bio ozbiljan.
Konačno selo živnu – jedna grupa žena vodila je konje. Ne samo Elejna i Ninaeva, mada on nije očekivao nikoga više. Avijenda je bila u sivoj haljini za jahanje, ali odmeravala je svoju čilatastu ždrebicu više nego sumnjičavo. Ona Lovkinja sa zlatnom pletnicom pokazivala je mnogo više sigurnosti sa svojim sivkastim škopcem širokih bokova i činilo se kako pokušava da ubedi Avijendu u nešto vezano za njenu kobilu. Šta njih dve traže ovde? Bile su tu i dve Aes Sedai – druge Aes Sedai, ne samo Ninaeva i Elejna, valjda je trebalo da kaže – vitke žene sede kose, kakvu ranije nije viđao na Aes Sedai. Jedan postariji čovek išao je za njima s tovarnim konjem uz svog jahaćeg, suvonjav čovek s jedva malo sede kose. Metu je trebao trenutak da shvati kako je to Zaštitnik, sa jednim od onih ogrtača što menjaju boju, koji mu je visio preko leđa. Eto šta znači biti Zaštitnik; Aes Sedai te istroše dok ti kosa ne opadne, a onda verovatno nastave da ti troše kosti pošto umreš.
Tom i Džuilin bili su nedaleko iza njih, a i oni su imali tovarnog konja. Žene se zaustaviše nekih pedesetak koraka ulevo, sa svojim postarijim Zaštitnikom, i ne pogledavši Meta i njegove ljude. Zabavljač baci pogled ka Ninaevi i ostalima, a potom reče nešto Džuilinu, pa povedoše svoje konje ka Metu, zaustavivši se podalje kao da nisu sasvim sigurni da li su dobrodošli. Met krenu ka njima.
„Dugujem ti izvinjenje, Mete“, reče Tom sučući brkove. „Elejna je bespogovorno obznanila da više ne smem da razgovaram s tobom. Povukla se tek jutros. U trenutku slabosti pre nekoliko meseci obećao sam joj da ću slediti njena naređenja, a ona mi to saspe u lice u najnezgodnijim trenucima. Uopšte joj se nije dopalo što sam ti rekao i onoliko.“
„Ninaeva je zapretila da će mi darovati šljivu na oku ako ti samo priđem blizu“, natmureno reče Džuilin, naslonjen na svoj štap od bambusa. Nosio je crvenu tarabonsku kapu koja nije mogla mnogo da štiti od sunca, a čak je i ona delovala mrko.
Met pogleda ka ženama. Ninaeva ga je merkala preko sedla, ali kada vide da je posmatra, ona se saže iza svog konja, debeljuškaste smeđe ždrebice. Nikada ne bi pomislio da bi Ninaeva mogla da namlati Džuilina, ali tamnoputi hvatač lopova bio je samo bleda senka čoveka koga je nakratko upoznao u Tiru. Taj Džuilin bio je spreman na sve; ovaj Džuilin, sa neprekidno skupljenim obrvama, delovao je kao da nikada ne prestaje da brine. „Naučićemo je mi lepom ponašanju na ovom putu, Džuiline. Tome, ja treba da se izvinim. Zbog onoga što sam rekao o pismu. To je bilo zbog vrućine i brige za šašave žene. Nadam se da su dobre vesti.“ Prekasno se dosetio šta mu je Tom rekao. Ženu koja je napisala to pismo ostavio je da umre.
