Gospodar haosa полностью

Kada se prolaz trepereći zatvorio, Egvena uzdahnu. Možda će Elejna i Ninaeva zajedno uspeti da spreče Meta da ne upadne u prevelike nevolje. Držati ga daleko od toga verovatno bi bio nemoguć zahtev. Osećala je ubod kajanja zato što ga tako koristi, ali tamo gde je bio mogao je da se pokaže koristan, a morala je da ga udalji od Družine. Osim toga, to je i zasluživao. Možda će ga Elejna zaista naučiti pristojnom ponašanju.

Okrenuvši se ostalima, Dvorani i Šerijam sa njenim kružokom, ona reče: „Sada moramo nastaviti sa onim što nameravamo.“

Sve se oči okrenuše ka Kairhijenjaninu u tamnom kaputu koji je upravo uzjahivao konja blizu drveća. Talmanes, Egveni se činilo da je Met rekao to ime; nije se usuđivala da previše zapitkuje. Odmeravao ih je za trenutak, a potom je odmahnuo glavom pre no što je odjahao u šumu.

„Muškarac koji namerava da pravi nevolje, ako sam ikada videla takvog", reče Romanda.

Lelejna klimnu glavom. „Biće dobro da ostavimo nekoliko milja između nas i te vrste.“

Egvena ne dopusti sebi da se osmehne. Metova Družina upravo je poslužila svojoj pravoj svrsi, ali mnogo toga je zavisilo od toga kakva je tačno naređenja Met dao ovom Talmanesu. Smatrala je da se u ovome može osloniti na Meta. Sijuan i onaj tip, Vanin, iskopali su neke stvari pre no što je ona stigla da mu ih stavi pod nos. A ako treba da se „prizove svesti" i pobegne pod zaštitu Družine, onda će Družina morati da bude blizu nje. „Hoćemo li krenuti ka našim konjima?", upita ona. „Ako sada krenemo, stići ćemo lorda Brina pre zalaska sunca.“

Dok je vodio svoju konjičku izvidnicu kroz ulice Novog grada, nedaleko od visokih spoljnih zidina čiji je sivi kamen bio prošaran srebrnim i belim na podnevnom suncu, Vilnar je razmišljao da li da obrije bradu. Neki drugi su se već obrijali. Svi su govorili kako ova vrućina nije prirodna, i kako kod kuće, u Saldeji, mora biti hladnije.

Pustiti misli da lutaju bilo je dovoljno bezbedno. Mogao je u snu da vodi svoga konja, a samo bi ludo odvažna secikesa pokušala da se bavi svojim zanatom u blizini deset Saldejaca. Jahali su uokolo bez nekog pravila tako da sumnjivci nisu mogli biti sigurni gde su bezbedni. Uistinu, češće nego što su morali da hvataju lopove jednostavno su hapsili one koji su im sami dolazili. I najgori nasilnik u Kaemlinu doleteo bi Saldejcima da ga uhvate pre nego što ga se dočepaju Aijeli. I tako je Vilnar tek polovično osmatrao ulicu dok je puštao misli da mu lutaju. Razmišljao je o devojci kod kuće, u Meharu, kojom bi voleo da se oženi; Terijanin otac bio je trgovac i želeo je vojnika za zeta možda čak i više nego što je Terijan želela jednoga za muža. Razmišljao je o igri koju su one Aijelke predložile; Poljubac Device zvučao je prilično bezazleno, ali u očima su imale nekakav sjaj kome baš i nije verovao. Ali najviše od svega je razmišljao o Aes Sedai.

Vilnar je oduvek želeo da vidi Aes Sedai, a sasvim sigurno za to trenutno nije bilo boljeg mesta od Kaemlina, osim ako nekada bude otišao u Tar Valon. Kako se činilo, Aes Sedai je bilo svuda po Kaemlinu. Bio je odjahao do Kulenovog kera, gde ih je po govorkanjima bilo stotinu, ali u poslednjem trenutku nije mogao sebe da natera da uđe. Bio je dovoljno hrabar s mačem u ruci i konjem pod sobom, a ljudima ili Trolocima pred sobom, ali na pomisao o Aes Sedai postajao je stidljiv. Osim toga, u ovu gostionicu ne bi moglo da stane stotinu žena, a nijedna devojka koju je video nije mogla biti Aes Sedai. Otišao je i do Ružine krune, i posmatrao je sa druge strane ulice, ali nije bio siguran da li je ijedna od žena koje je video Aes Sedai, pa je zato čvrsto verovao da nisu.

Primetio je sićušnu ženu širokog nosa kako izlazi iz visoke kuće koja mora da je pripadala nekom trgovcu; žena je stajala i mrštila se na ulicu, pa je najzad nabila slameni šešir širokog oboda i požurila nekuda. Vilnar odmahnu glavom. Nije mogao da odredi koliko je stara, ali to nije bilo dovoljno. Znao je kako će prepoznati Aes Sedai. Neka samo Džidar tvrdi kako su takve lepotice da mogu ubiti čoveka samim osmehom, i neka Rajsen ustrajava na tome da su sve za stopu više od svakog muškarca. Vilnar je znao da se raspoznaju po licu, bezvremenom licu besmrtnih. Tu je nemoguće pogrešiti.

Kada je izvidnica stigla naspram kule i zasvođenog luka kapije ka Belom Mostu, Vilnar zaboravi na Aes Sedai. Napolju se duž puta prostirala pijaca, dugačke otvorene kamene nadstrešnice sa crvenim i ljubičastim krovićima, torovi puni teladi i prasadi i ovaca, pilića i pataka i gusaka, tezge na kojima se prodavalo sve, od pasulja do bele repe. Obično su ove pijace bile pune halabuke dok su prodavci hvalili svoju robu, ali sada se čuo samo žamor životinja, a tišina je marširala niz pijacu ka kapiji, prateći jednu od najčudnijih svečanih povorki koje je Vilnar ikada video.