Kapetan-general odmeri Gavina, pa priđe da brzo pogleda svoje oborene vojnike. Na kraju, samo odmahnu glavom. „Na mestu voljno", naredi svojim ljudima. „Naredniče Kordse."
Debeli narednik ustade na noge. „Gospodine!"
Brin opet pogleda Gavina. „Kada sledeči put neko dođe na kapiju tvrdeći da je velmoža i tražeći da razgovara sa mnom, pošalji po nekog zapovednika.
I to smesta. Nije me briga ni da taj čovek ima dvomesečnu bradu i da bazdi na jeftino pivo. Jesi li razumeo?"
„Da, gospodine", crveneći odgovori narednik. „Razumeo, gospodine."
„Naredniče, odvedi svoje ljude u bolnicu", naredi Brin, i dalje gledajući Gavina.
Gavin stisnu zube. Garet Brin mu se nije tako obratio još od vremena pre nego što je počeo da se brije. Svejedno, nije baš ni mogao da očekuje da tom čoveku bude drago. Odmah unutar drvenog bedema, Gavin uoči jednog dečaka koji je bio ili konjušar ili glasnik. Pruži uzde razrogačenom detetu, dajući mu uputstva kako da se postara za konje. Onda Gavin uze svoj mač od čoveka koji ga je držao i požuri za Brinom.
„Garete", obrati mu se Gavin, sustigavši ga. „Ja...“
„Jezik za zube, mladiću", prekide ga Brin, ne okrećući se prema njemu. „Još nisam rešio šta ću s tobom."
Gavin odsečno zatvori usta. To je nečuveno! Gavin je i dalje brat zakonite kraljice Andora i biće prvi princ mača ako Elejna preuzme i zadrži presto! Brin bi trebalo da mu ukazuje poštovanje.
Ali Brin ume da bude tvrdoglav kao nerast. Gavin se ugrize za jezik. Stigoše do visokog šiljatog šatora, ispred kojeg su stajala dva stražara. Brin se pognu i uđe, a Gavin za njim. Unutrašnjost šatora bila je čista i uredna, čak i više nego što je Gavin očekivao. Sto je bio zatrpan uvijenim kartama i uredno složenim listovima hartije, a ležajevi u jednom uglu pažljivo zamotani, dok su ćebad bila skalupljena pod oštrim uglovima. Brin se očigledno oslanja na neku veoma urednu osobu da posprema za njim.
Brin sklopi ruke iza leđa, a odraz Gavinovog lica pojavi se u njegovom oklopnom prsniku kada se okrenu. „U redu. Objasni mi šta tražiš ovde."
Gavin se isprsi. „Generale", kaza, „mislim da grešiš. Više nisam tvoj učenik."
„Znam", šturo odvrati Brin. „Mladič kog sam ja obučavao nikada ne bi izveo nešto toliko detinjasto samo da bi mi privukao pažnju."
„Narednik na straži je bio ratoboran, a ja nisam imao strpljenja da trpim da se jedna budala šepuri. Ovo mi je delovalo kao najbolji način."
„Najbolji način za
„Vidi", obrati mu se Gavin, „možda jesam bio ishitren, ali imam važna posla. Moraš da me saslušaš."
„A šta ako te ne saslušam?" upita ga Brin. „Šta ako te izbacim iz svog logora zato što si razmaženi knežić, previše gord a nedovoljno pametan?"
Gavin se namršti. „Pazi se, Garete. Mnogo toga sam naučio od našeg poslednjeg susreta. Mislim da ćeš otkriti kako tvoj mač više nije u stanju da porazi moj onako lako kao nekada."
„U to nimalo ne sumnjam", odgovori Brin. „Svetlosti, dečko! Oduvek si bio nadaren. Ali zar misliš da tvoje reči imaju veću težinu samo zato što si vešt s mačem? Zar bi trebalo da te saslušam zato što ćeš me u suprotnom ubiti? Mislio sam da sam te daleko bolje naučio."
Brin je ostario otkad ga je Gavin poslednji put video, ali nije se pogurio od te starosti - lagodno ju je nosio na plećima. Malo više sedih na slepoočnicama, nešto malo novih bora oko očiju, ali beše snažan i dovoljno vitkog tela da je delovao godinama mlađi nego što je zaista bio. Čovek ne može da pogleda Gareta Brina a da ne vidi muškarca u punoj snazi - svakako ne na zalasku.
Gavin pogleda vojskovođu pravo u oči, pokušavajući da se obuzda da ne proključa. Brin mu spokojno uzvrati pogled. Stameno. Baš kakav bi vojskovođa i trebalo da bude. Baš kakav bi i Gavin trebalo da bude.
Gavin skrenu pogled, iznenada posramljen zbog samog sebe. „Svetlosti", prošapta, pa pusti mač i uhvati se za glavu. Odjednom se osećao veoma, veoma umorno.
„Žao mi je, Garete. U pravu si. Bio sam budala."
Brin zagunđa. „Dobro je što to čujem. Počeo da sam da se pitam šta ti se to desilo."
Gavin uzdahnu, pa obrisa znoj s veđa, priželjkujući da može da popije nešto hladno. Bes mu se rasprši, pa se oseti iznureno. „Protekla godina bila je teška", reče, „a naporno sam jahao kako bih stigao dovde. Na ivici sam živaca."
„Nisi jedini, momče", odgovori Brin. Duboko uzdahnu, pa priđe jednom stočiću za posluženje i nasu Gavinu šolju nečega. Bio je to samo mlak čaj, ali Gavin ga sa zahvalnošću prihvati i srknu.
„Ovo su gadna vremena", nastavi Brin, pa i sebi nasu šolju. Srknu i namršti se.
„Šta je bilo?", upita Gavin i pogleda svoju šolju.
„Ništa. Samo prezirem ovo čudo."
„Zašto ga onda piješ?", upita Gavin.
„Navodno je zdravo", progunđa Brin. Pre nego što Gavin stiže da pita nešto više, krupni vojskovođa nastavi: „Dakle, hoćeš li me naterati da te bacim u zatvor pre nego što mi kažeš zašto si rešio da se probiješ do mog zapovedničkog položaja?"
Gavin mu priđe. „Garete, reč je o Egveni. Uhvatile su je."
„Aes Sedai iz Bele kule?"
Gavin odsečno klimnu.
