Oluja na obzorju полностью

„Mogu da izgubim kada hoću, ako je tako najbolje", reče mu Met.

„Kako gubljenje može biti najbolje?", upita Talmanes, gledajući ljude kako se svađaju oko toga kako će podeliti Metovo zlato.

„Čekaj." Met otpi gutljaj piva. Bilo je razblaženo, baš kako se Talmanes pribojavao. Opet se okrenu prema stolu, pa izbroja još nekoliko zlatnika.

Dok je vreme prolazilo, za stolom se okupljalo sve više ljudi. Met se postarao da dobije nekoliko bacanja, baš kao što je morao da malčice gubi kada noć provodi dobijajući na kocki, pošto nije želeo da svojim stalnim gubicima pobudi nečiju sumnju. Ali, malo-pomalo, novčići u njegovim vrećama završili su u rukama ljudi koji su se kladili protiv njega. Nedugo potom, krčmom je vladao muk, a ljudi su se gurali oko Meta i čekali svoj red da se klade protiv njega. Sinovi i prijatelji otrčali su da dovedu svoje očeve i rođake, da ih dovuku u Pijanog škopca - kako se gostionica zvala.

U jednom trenutku, za vreme stanke u kockanju, dok je Met čekao još jedan krčag piva - Talmanes ga povuče u stranu. „Mete, ovo mi se ne dopada", tiho mu reče vižljasti čovek, naginjući se što bliže njemu. Znoj je odavno probio puder na njegovoj izbrijanoj glavi, pa ga je obrisao tako da mu je koža sada bila gola.

„Rekao sam ti“, Met otpi gutljaj razblaženog piva, „da znam šta radim." Neki ljudi su klicali kada je jedan od njih ispio tri krčaga piva, jedan za drugim. U vazduhu se osećao vonj znoja i blatnjavog piva, prolivenog po patosu i izgaženog čizmama ljudi koji su stizali sa pašnjaka.

„Nije o tome reč", kaza mu Talmanes, gledajući krajičkom oka ljude koji su klicali. „Što se mene tiče, možeš da traćiš svoj novac kako god hoćeš, samo da sačuvaš nekoliko novčića da meni povremeno platiš piće. Ne muči me to - više ne."

Met se namršti. „Šta je bilo?"

„Mete, nešto nije kako treba u vezi sa ovim ljudima." Talmanes je govorio veoma tiho, osvrćući se preko ramena. „Dok si se ti kockao, ja sam razgovarao s njima. Oni ne mare za svet. Ni za Ponovorođenog Zmaja, ni za Seanšane - ni za šta. Nimalo."

„Pa?“, upita Met. „To su obični ljudi."

„Obični ljudi bi trebalo da još više brinu", odgovori Talmanes. „Oni su zatočeni ovde, između vojski koje se prikupljaju. Ali ovi samo sležu ramenima dok ja pričam o tome, pa nastavljaju da piju. Izgleda kao da su... kao da su previše usredsređeni na svoje veselje. Kao da im je jedino to bitno.”

„Onda su savršeni”, reče Met.

„Uskoro će mrak", kaza mu Talmanes i pogleda kroz prozor. „Iskoristili smo sat vremena a možda i više. Možda bi trebalo da..."

U tom trenutku, vrata gostionice se uz tresak otvoriše i mišićavi gradonačelnik uđe, a pratili su ga oni ljudi koji su mu se ranije pridružili, samo što su sada ostavili svoje sekire za sobom. Nisu baš delovali srećno zbog toga što su u toj krčmi zatekli pola sela kako se kocka s Metom.

„Mete", opet poče Talmanes.

Met diže ruku da ga ućutka. „Ovo sam čekao."

„Je li tako?", upita Talmanese.

Met se opet okrenu prema stolu za kockanje i nasmeši se. Istrošio je skoro čitavu vreću s novcem, mada mu je ostalo taman dovoljno za još nekoliko bacanja - ne računajući ono što mu je napolju, naravno. Uze kockice i izbroja nekoliko zlatnih kruna, a gomila poče da baca svoj novac - mada se većina tog novca sada sastojala od zlatnika koje su dobili od Meta.

On baci kockice i izgubi bacanje, a posmatrači zaurlaše od uzbuđenja. Barlden je izgledao kao da bi najradije izbacio Meta - zaista jeste kasno i sumrak je sasvim sigurno blizu - ali čovek se pokolebao kada je video kako Met vadi još jednu šaku zlatnika. Svi mogu da postanu žrtve pohlepe, a stroga „pravila" mogu se malčice prilagoditi ako se prava prilika ukaže i dovoljno zavodljivo namigne.

Met opet baci kockice i opet izgubi. Opet se začu rika. Gradonačelnik prekrsti ruke.

Met zagrabi u kesu, ali zateče samo vazduh. Ljudi oko njega delovali su pokunjeno, a jedan naruči turu pića da „pomogne jadnom mladom lordu da zaboravi na svoju sreću“.

To nije krvavo verovatno, pomislio je Met, prikrivajući smešak. Ustade, pa raširi ruke. „Vidim da je kasno“, obrati se prisutnima.

„Prekasno", ubaci se Barlden, probijajući se pored nekolicine smrdljivih čobana sa ćurcima preko ramena. „Trebalo bi da kreneš, stranče. I nemoj misliti da ću naterati ove ljude da ti vrate ono što si pošteno izgubio."

„Ne bih ni sanjao tako nešto", odgovori Met, malčice sričući reči. „Harnane i Delarne!", zaurla. „Donesite kovčeg!"

Trenutak kasnije, dva vojnika žurno uđoše noseći između sebe mali drveni kovčeg s tovarnog konja. Odajom zavlada tišina kada vojnici doneše kovčežić i spustiše ga na sto. Met nespretno izvadi ključ, pa otključa kovčeg i diže poklopac kako bi svima pokazao šta je unutra.

Zlato. Mnogo zlata. Skoro sve što mu je ostalo od njegovog ličnog novca. „Ima vremena za još jedno bacanje", obrati se Met zatečenim ljudima. „Da li neko prihvata opkaldu?"