Oluja na obzorju полностью

Met diže ruku i preseče Talmanesa, pa pokaza stub za vezivanje konja. Talmanes opet uzdahnu, pa skliznu iz sedla i priveza svog ata. Met priđe vratima krčme, duboho udahnu, pa uđe.

Ljudi su se gurali oko stolova, plaštove prebacivši preko stolica ili ih okačivši o klinove. Pocepani i zakrpljeni prsluci bili su im raskopčani, a rukavi podvrnuti. Zašto meštani nose odeću koja je nekada bila tako lepa, a sada je pocepana i krpljena? Imaju mnogo ovaca, pa bi stoga trebalo da imaju i više nego dovoljno vune.

Met je rešio da za sada zanemari tu neobičnost. Gosti te krčme se kockaju, ispijaju vrčeve piva sedeči za lepljivim stolovima i tapšu u prolazu krčmarice po zadnjicama. Deluju iznureno i mnogima se oči sklapaju od umora, ali to se i može očekivati nakon celog dana rada. Uprkos umoru, u sobi se čula graja, a glasovi su se tiho preklapali i stvarali potpuni žamor. Nekoliko ljudi diže pogled kada Met uđe, a neki se namrštiše na njegovu lepu odeću, ali većina nije obraćala pažnju na njega.

Talmanes nevoljno pođe za Metom, ali on nije bio od one sorte velmoža kojima smeta da budu u društvu ljudi nižeg roda. U svoje vreme on je obišao popriličan broj birtija, bez obzira na to što je sada počeo da se žali na Metove izbore. Zato je Talmanes jednako brzo kao Met privukao stolicu jednom stolu za kojim je već sedelo nekoliko ljudi. Met se široko nasmeši i izvadi iz kese zlatnik tako brzo da novčić blesnu pre nego što ga baci jednoj krčmarici u prolazu, tražeći da im ova donese piće.

To privuče pažnju, i od ostalih za stolom i od Talmanesa.

„Šta to radiš?", zasikta Talmanes, naginjući se ka Metu. „Zar hoćeš da nas zakolju čim se isteturamo odavde?"

Met se samo nasmeši. Za jednim od obližnjih stolova bacali su kockice. Igra mu je ličila na „mačju šapu“ - ili se barem tako zvala one noći kada ju je Met naučio. U Ebou Daru je zovu „treći dragulj", a čuo je da se ta igra u Kairhijenu zove „razvejano perje". To je savršena igra za ono što on hoće. U igri samo jedan čovek baca kocke, a posmatrači se klade za ili protiv njegovih bacanja.

Met duboko udahnu, pa privuče stolicu tom stolu i tresnu zlatnu krunu na drvo tačno u središtu mokrog prstena koji je za sobom ostavio krčag s pivom, sada u ruci jednog niskog, skoro ćelavog čoveka. Ali ono malo kose sive kao mišja dlaka padalo mu je sve do okovratnika. Skoro da se zagrcnuo kada je video zlatnik.

„Imate li nešto protiv da se ja okušam u bacanju?" obrati se Met ljudima za stolom.

„Ja, ne znam možemo li da odgovorimo na tu opkladu", kaza mu jedan čovek s kratkom crnom bradom. „Milostivi", na kraju dodade.

„Moje zlato naspram vašeg srebra", nehajno odgovori Met. „Sto godina se nisam čestito kockao."

Talmanes privuče stolicu, ponukan radoznalošću. I ranije je viđao Meta kako to radi - stavlja zlatnike u ulog, a dobija srebrnjake. Zahvaljujući svojoj sreći, Met uvek dobija - i zarađuje. Ponekad mu se dešava da zaradi i igrajući sa zlatnim ulogom naspram bakrenjaka. Doduše, tada ne zarađuje mnogo novca. Ne treba mnogo vremena pre nego što ljudi koji su u to uključeni ili ostanu bez para, ili jednostavno reše da prestanu da se kockaju. Tako Met na kraju ostane sa šakom srebrnjaka, ali nema s kime da se kocka.

To neće biti ni od kakve pomoći. Vojska ima mnogo novca. Potrebna joj je hrana, pa je stoga kucnuo čas da se proba nešto drugačije. Nekoliko ljudi spusti srebrnjake na sto. Met uze kockice, pa ih baci. Kockice padoše tako da se na jednoj videla samo jedna tačkica, a na drugoj dve. Trenutni gubitak.

Talmanes trepnu, a ljudi za stolom pogledaše Meta, delujući pokajnički - kao da ih je sramota što su se kladili protiv jednog velmože koji očigledno nije očekivao da će izgubiti. To je veoma lak način da čovek upadne u nevolje.

„Vidi ti to“, kaza Met. „Izgleda da ste pobedili. Zlatnik je vaš.“ Zakotrlja zlatnu krunu na središte stola, da je ljudi koji su se kladili protiv njega podele, u skladu s pravilima.

„Šta kažete na još jedno bacanje?" upita Met pa spusti na sto dve zlatne krune. Ovoga puta, više njih se kladilo protiv njega. On opet baci i izgubi, a Talmanes se skoro zadavi koliko se zagrcnu. Met je i ranije znao da gubi bacanje - to se dešava čak i njemu. Ali dva bacanja zaredom?

On zakotrlja dve krune na središte stola, pa izvadi četiri. Talamanes ga uhvati za ruku. „Mete, bez uvrede", tiho mu kaza, „ali možda bi najbolje bilo da prestaneš. Svakome se desi loša noč. Hajde da završimo piće i kupimo ono što možemo od potrepština pre mraka."

Met se samo nasmeši, gledajući kako se opklade protiv njegova četiri novčića gomilaju. Onda spusti i peti, pošto je tako mnogo ljudi želelo da učestvuje. Nije obraćao pažnju na Talmanesa, već je opet bacio kockice i opet izgubio. Talmanes zaječa, pa pruži ruku i uze krčag od služavke, koja je naposletku došla s Metovom porudžbinom.

„Nemoj biti tako sumoran", tiho mu kaza Met, jednom rukom odmeravajući težinu kese s novcem, dok se drugom hvatao za svoj pivski krčag. „Ovo sam hteo."

Talmanes izvi jednu obrvu, pa spusti krčag.