Ljudi počeše da bacaju novčiće na gomilu, sve dok se na njoj nije nakupila većina onoga što je Met izgubio. To nije bilo ni izbliza dovoljno u odnosu na ono što beše u njegovom kovčežiću. On pogleda hrpu novca, pa poče da lupka prstom po bradi. „Prijatelji moji, to neće biti dovoljno. Spreman sam na lošu opkladu, ali noćas imam samo još jedno bacanje, pa želim priliku da odavde odem s nečim."
„To je sve što imamo", kaza jedan čovek, a neki povikaše Metu da svejedno baci kockice.
Met uzdahnu, pa zatvori poklopac. „Ne", odgovori. Čak ga je i Barlden gledao sa sjajem u očima. „Sem ako ne...“, Met zastade. „Ovamo sam došao po potrepštine. Što se mene tiče, spreman sam da prihvatim robu. Možete da zadržite novac koji ste osvojili, ali staviću ovaj kovčeg na kocku ako vi stavite na kocku potrepštine. Hranu za moje ljude, nekoliko buradi piva. Kola da se sve to preveze."
„Nema dovoljno vremena." Barlden pogleda kroz prozor. Suton je bio sve bliži.
„Naravno da ima", reče Met i nagnu se ka njemu. „Otići ću nakon ovog bacanja. Imaš moju reč."
„Ovde se ne igramo s pravilima", odvrati gradonačelnik. „Cena je previsoka."
Met je očekivao da će se ljudi koji su se kladili protiv njega pobuniti, da će se suprotstaviti gradonačelniku, da će ga preklinjati da učini izuzetak. Ali niko se nije oglasio. Met iznenada oseti nalet straha. Nakon što je izgubio toliko para... ako ga svejedno izbace iz sela...
Očajnički, on opet diže poklopac i otkri zlato u kovčegu.
„Daću ti pivo“, odjednom kaza gostioničar. „A ti, Mardri, imaš kola i zapregu. Samo jednu ulicu odavde."
„Da“, odgovori Mardri, čovek otvorenog lica i kratke tamne kose. „Stavljam to u opkladu."
Ljudi počeše da dovikuju šta mogu da ponude od hrane - žito iz ambara, krompire iz podruma. Met pogleda gradonačelnika. „Koliko je ostalo do mraka - pola sata? Zašto ne bismo videli šta može da se sakupi? Ako izgubim, i selo može da dobije deo ovoga. Siguran sam da bi vam višak novca bio od koristi, uzevši u obzir kakva je zima bila."
Barlden se pokoleba, pa klimnu, i dalje gledajući kovčeg s novcem. Ljudi zaklicaše i potrčaše da dovezu kola i iznesu pivo. Gomila njih odjuri ka svojim domovima ili seoskoj magazi. Met ih je gledao kako odlaze, sedeći u trpezariji koja se brzo praznila i čekajući.
„Vidim šta radiš", reče gradonačelnik Metu. On izgleda nije žurio da bilo šta donese.
Met se okrenu prema njemu i upitno ga pogleda. „Neću da nas prevariš nekakvim čudesnim bacanjem na kraju ove večeri." Barlden prekrsti ruke. „Služićeš se mojim kockama. I bacaćeš ih veoma polako. Znam da si ovde izgubio mnogo bacanja, ali ubeđen sam da bismo našli nekoliko kompleta kockica kada bismo te pretražili."
„Slobodno me pretražite", odgovori mu Met i diže ruke. Barlden se pokoleba. „Naravno, bacio si ih nekud", naposletku reče. „Dobra ti je to prevara, da se oblačiš kao velmoža i da napuniš kocke olovom tako da s njima gubiš umesto da dobijaš. Nikada nisam čuo za čoveka toliko smelog da baca zlato služeći se lažnim kockama."
„Ako si toliko siguran da varam", reče mu Met, „zašto onda nastavljaš sa ovim?"
„Zato što znam kako da te sprečim", odgovori mu gradonačelnik. „Kao što rekoh, za ovo bacanje služićeš se mojim kockama." Opet se pokoleba, pa se nasmeši i zgrabi sa stola dve kockice koje je Met koristio. Baci ih. Dobio je jedan i dva. Bacio ih je ponovo, pa dobio isto to.
„Još bolje", gradonačelnik se široko nasmeši, „poslužićeš se ovima. Zapravo... ja ću bacati umesto tebe." Barldenovo lice, onako obasjano slabim svetlom, poprimi izrazito zlokoban izraz.
Met oseti kako ga preplavljuje talas strepnje.
Talmanes ga uhvati za ruku. „Dobro, Mete", reče. „Mislim da bi trebalo da pođemo." Met diže ruku. Hoće li ga sreća poslužiti i ako neko drugi baca? Ponekad ga sreća služi tako da sprečava da ga u borbama rane. U to je siguran. Zar ne?
„Samo napred“, kaza Barldenu.
Čovek ga zgranuto pogleda.
„Slobodno bacaj", nastavi Met. „Ali to će se računati kao da sam ja bacao. Ako padnu dobre kocke, ja odlazim sa svim. Ako padnu loše, otići ću svojim putem sa svojim šeširom i konjem, a vi zadržite krvavi kovčeg. Dogovoreno?"
Met pruži ruku da se rukuju, ali gradonačelnik se okrenu, držeći kockice. „Ne. Neću da ti dam priliku da zameniš ove kockice, putniče. Hajdemo pred gostionicu da sačekamo. I drži se dalje od mene."
Tako i učiniše - izađoše iz blatnjave krčme, smrdljive od piva, na čistu ulicu ispred nje. Metovi vojnici prineše kovčeg. Barlden zatraži da kovčeg ostane otvoren, kako niko ne bi mogao da ga zameni. Jedan od njegovih grmalja poče da pretura po kovčegu i da grize novčiće, kako bi se uverio da je zaista pun i da su novčići pravi. Met je čekao, stojeći naslonjen o vrata dok su kola prilazila, a ljudi iz krčme tovarih burad s pivom na njih.
Sunce iza onih tmurnih oblaka jedva da se videlo na obzorju. Dok je Met čekao, gledao je kako je gradonačelnik sve usplahireniji. Krv i krvavi pepeo, taj se čovek baš previše drži svojih pravila! Pa, Met će mu pokazati kako stvari stoje - pokazaće svima njima. Pokazaće im...
