Oluja na obzorju полностью

Šta će da im pokaže? Da ne može biti poražen? A šta to dokazuje? Dok je Met čekao, kola su se sve više i više punila hranom, a njega je počela da muči neka čudna griža savesti.

Ne radim ništa loše, pomislio je. Moram da prehranim svoje ljude, zar ne? Ovi se ljudi pošteno klade i ja se pošteno kladim. Nema nalivenih kockica, nema varanja.

Izuzev njegove sreće. Pa, ta sreća je njegova - baš kao što svako ima svoju sreću. Neki ljudi se rađaju s darom za muziku, pa postaju bardovi i zabavljači. Zar im neko zamera što zarađuju za život služeći se onim što im je Tvorac podario? Met ima sreću, pa je koristi. Tu nema ničeg lošeg.

Ipak, dok su se ljudi vraćali u gostionicu, počeo je da uviđa ono što je Talmanes primetio. Ti ljudi odišu izvesnim očajanjem. Jesu li bili previše spremni da se kockaju? Da li su se olako kladili? Otkud onaj izmučeni pogled u njihovim očima, za koji je Met pogrešno mislio da je iznurenost? Da li su pili kako bi proslavili kraj dana, ili su pili kako bi odagnali taj avetinjski pogled iz svojih očiju?

„Možda si i bio u pravu", reče Met Talmanesu, koji je gledao sunce skoro s jednakom strepnjom kao gradonačelnik. Sunčeva svetlost oblivala je vrhove šiljatih krovova, bojeći smeđe crepove u tamnonarandžasto. Suton je bleštao iza oblaka.

„Dakle, možemo da pođemo?", upita Talmanes.

„Ne“, odgovori Met. „Ostajemo."

A kockice prestaše da mu čandrljaju po glavi. Beše to tako iznenadno, a tišina tako neočekivana, da se on ukoči. Beše to dovoljno da ga natera da pomisli kako je doneo pogrešnu odluku.

„Plamen me spalio, ostajemo", ponovi. „Nikada se u životu nisam povukao iz opklade, pa nemam namere da to sada činim."

Nekoliko konjanika vrati se s vrećama žita na svojim konjima. Zadivljujuće je koliko nešto malo novca može da pokrene ljude. Dok su konjanici pristizali, jedan dečak pritrča niz put. „Gradonačelniče", kaza povlačeći Barldena za purpurni prsluk, koji je preko nedara bio ispresecan zakrpama. „Majka kaže da strankinje nisu završile s kupanjem. Pokušava da ih požuruje, ali..."

Gradonačelnik postade sav napet i besno pogleda Meta.

Met frknu. „Nemoj da misliš kako ja mogu učiniti nešto da bih njih požurio", reče. „Ako bih ja otišao da ih požurim, verovatno bi se ukopale kao mazge i odugovlačile dvostruko više. Neka se neko drugi krvavo okuša u izlaženju na kraj s njima."

Talmanes je sve vreme držao na oku sve duže i duže senke. „Plamen me spalio", promrlja. „Mete, ako one aveti opet počnu da se pojavljuju..."

„Ovde je posredi nešto drugo", kaza Met kada pridošlice stadoše da bacaju svoje stvari u kola. „Drugačiji je osećaj.“

Kola su već bila natovarena hranom; za tako malo selo, bila je to pristojna količina. Baš ono što je Družini potrebno - dovoljno da nastave put i da se prehrane do naredne varoši. Naravno, ta hrana ne vredi koliko zlato u kovčežiću, ali otprilike je jednaka onome što je izgubio na kocki, naročito ako se u to uračunaju i kola i konji. Ti konji su dobra tegleća marva, izdržljivi i sudeći po dlaci i kopitama, neko se o njima dobro starao.

Met zausti kako je to dovoljno, a onda se pokoleba kada primeti da gradonačelnik tiho razgovara s nekoliko ljudi. Bilo ih je šestorica dronjavih i iznošenih prsluka i raščupane crne kose. Jedan je mahao prema Metu držeći u ruci nešto što je podsećalo na list hartije. Barlden odmahnu glavom, ali čovek sa hartijom opet mahnu.

„Vidi ti to...“, tiho kaza Met sebi u bradu. „Šta je sad pa ovo?"

„Mete, sunce", poče Talmanes.

Gradonačelnik odsečno odmahnu, i dronjava šestorica se udaljiše. Ljudi koji su doneli hranu gurali su se po sve mračnijoj ulici držeći se njenog središta. Većina njih gledala je ka obzorju.

„Gradnonačelniče", doviknu Met. „To je dovoljno. Bacaj kockice!"

Barlden se pokoleba, pa ga pogleda, a onda pogleda kockice u ruci, kao da ih je zaboravio. Ljudi oko njega nestrpljivo zaklimaše, pa on diže ruku i protrese kockice. Gradonačelnik pogleda preko ulice Meta pravo u oči, pa baci kockice na tle između njih. Zvučale su gotovo preglasno, kao sićušne gromonosne oluje, kao kosti koje zveče lupajući se jedne od druge.

Met nije smeo ni da diše. Davno je bilo kada je poslednji put imao razloga da se brine zbog toga šta će dobiti na kocki. Nagnu se, gledajući bele kockice kako se kotrljaju po prašini. Kako li će se njegova sreća poneti na to da neko drugi baca kockice?

Kocke se zaustaviše. Dve četvorke. Pobedničko bacanje. Met ispusti dublji uzdah olakšanja, premda je osećao kako mu znoj klizi niz slepoočnicu.

„Mete...“, tiho kaza Talmanes, tako da ovaj diže pogled. Ljudi koji su stajali po putu nisu delovali kao da im je drago. Nekoliko njih zaklica od uzbuđenja, ali onda im prijatelji objasniše da gradonačelnikovo pobedničko bacanje znači da je Met odneo ulog. Gomila postade napeta. Met pogleda Barldena pravo u oči.