Oluja na obzorju полностью

„Idi“, reče mu krupni čovek, zgađeno odmahnuvši prema Metu i okrenuvši se. „Uzmi šta si dobio i odlazi odavde. Nemoj da si se ikada više vratio."

„Pa“, odvrati mu Met, opuštajući se. „Veoma sam zahvalan na igri. Mi...“

„ODLAZI!", zaurla gradonačelnik. Zagleda se u poslednje pramičke sunčeve svetlosti na obzorju, a onda opsova i poče da maše ljudima da uđu u Pijanog škopca. Neki se zadržaše, streljajući Meta nasilnim pogledima, ali ubrzo poslušaše gradonačelnika, koji ih natera da svi uđu u tu gostionicu niskog krova. On zatvori vrata za sobom i ostavi Meta, Talmanesa i dvojicu vojnika da stoje na ulici.

Odjednom zavlada jezivi muk. Na ulicama nije bilo nijednog meštanina. Zar ne bi trebalo da se makar iz krčme čuje buka? Zveket krčaga, gunđanje zbog izgubljene opklade?

„Pa", kaza Met, a glas mu odjeknu ispred nemih kuća. „Valjda je sad gotovo." Priđe Kockici, smirujući konja koji je počeo nelagodno da se premešta s noge na nogu. „Vidiš, Talmanese, baš kao što sam ti rekao. Uopšte nije bilo razloga za zabrinutost."

A onda se začu vrištanje.

„Plamen te spalio, Mete!“, viknu Talmanes, vadeći mač iz utrobe jednog seljaka koji se koprcao. Talmanes skoro nikada ne psuje. „Plamen te dvaput spalio, iznova i iznova!"

„Mene?“, prasnu Met, munjevito se okrećući a njegov ašandejri blesnu kada jednim potezom preseče tetive dvojici muškaraca u jarkozelenim prslucima. Njih dvojica padoše na ulicu od nabijene zemlje, očiju razrogačenih od besa dok su se bacakali i režali. „Mene? Ne pokušavam ja da te ubijem, Talmanese. Krivi njih!“

Talmanesu pođe za rukom da skoči u sedlo. „Kazali su nam da odemo!"

„Da“, odvrati Met, hvatajući kockice za uzde i odvodeći konja od Pijanog skopča. „A sada pokušavaju da nas ubiju. Nisam ja kriv za njihovo nedruštveno ponašanje!" Po celom selu čulo se zavijanje, vrištanje i urlanje. Neki krici bili su besni, neki prestravljeni, a drugi bolni.

Sve više i više ljudi izlazilo je iz krčme, stenjući i urlajući, trudeći se iz sve snage da poubijaju sve oko sebe. Neki pojuriše na Meta, Talmanesa i Metove Crvenruke. Ali mnogi su jednostavno napadali svoje susede, hvatajući ih za kožu i grebući ih po licima. Borili su se životinjski i samo se nekoliko njih setilo da uzme kamenje, krčage ili motke.

Ovde je reč bila o nečemu daleko većem od obične tuče. Ti ljudi pokušavaju da se poubijaju. Na ulici je već bilo jedno šest leševa, ili ranjenika koji će ubrzo postati leševi, a sudeći po onome što je Met od dešavanja u gostionici mogao da vidi, unutra je tuča bila jednako surova.

Met pokuša da priđe bliže kolima natovarenim hranom, a Kockica je kasao pored njega. Njegov kovčeg sa zlatom je i dalje bio na ulici. Zaraćeni ljudi nisu obraćali pažnju ni na hranu ni na novac, već su bih usredsređeni jedni na druge.

Talmanes, baš kao i Harnan i Delarn - njegova dva vojnika - povlačili su se s njim, bojažljivo vodeći svoje atove. Jedna skupina pobesnelih ljudi ubrzo se stušti na dva seljaka koje je Met oborio na zemlju, pa poče da udara njihovim glavama o tle sve dok oni ne prestaše da se mrdaju. Onda taj čopor pogleda Meta i njegove ljude, očiju zamagljenih od krvoločnosti. Beše to neverovatan izraz na čistim licima ljudi odevenih u uredne prsluke i sa začešljanom kosom.

„Krv i krvavi pepeo", kaza Met i baci se u sedlo. „Na konje!"

Harnanu i Delarnu dalja uputstva nisu bila potrebna. Oni opsovaše, pa vratiše mačeve u kanije i baciše se u sedlo. Čopor seljana pojuri napred, ali Met i Talmanes suzbiše njihov napad. Met pokuša da im samo nanosi rane, ali seljani su bili neverovatno snažni i hitri, tako da se on morao iz sve snage boriti samo da bi sprečio da ga ne svuku iz sedla. Psovao je i krajnje nevoljno počeo da zadaje smrtonosne udarce, ubivši dvojicu udarcima po vratovima. Kockica još jednog obori na tle i zgazi ga kopitom po glavi. Za nekoliko trenutaka, Harnan i Delarn priključiše se bici.

Seljani se nisu povlačili. Nastavljali su da se mahnito bore, sve dok sva osmorica nisu bila pobijena. Metovi vojnici borili su se očiju iskolačenih od užasa, a Met ih ni najmanje nije krivio zbog toga. Plameno je jezivo gledati obične seljake kako se tako ponašaju! U njima kao da nije ostalo ni zrnce ljudskosti. Nisu govorili, već su samo stenjali, siktali i vrištali, a na licima su im se videli samo bes i krvožednost. Sada su i drugi seljaci - oni koji nisu odmah napali Meta i njegove ljude - počeli da se okupljaju u čopore i da ubijaju grupe manje od svojih tako što su ih tukli, grebali i grizli. To je bilo potpuno zaprepašćujuće i uznemirujuće.

Dok je Met gledao, jedno telo prolete kroz prozor krčme. Leš se zakotrlja po tlu, očigledno slomljenog vrata. Sa suprotne strane stajao je Barlden, očiju iskolačenih i bezmalo neljudskih. On vrisnu u mraku, pogleda Meta i - samo na tren - kao da ga prepozna. A onda to zrnce svesti nestade i gradonačelnik opet zaurla, pa se zatrča i skoči kroz skršeni prozor kako bi napao dvojicu koji su mu bili okrenuti leđima.