Oluja na obzorju полностью

„Krećite!“, naredi Met, pa natera Kockicu da se propne kada ga neki drugi čopor seljana ugleda.

„Zlato!", viknu Talmanes.

„Plamen spalio zlato!", odvrati Met. „Zaradičemo ga, a ona hrana nije vredna naših života. Polazi!"

Talmanes i vojnici pokrenuše konje i poteraše ih galopom niz ulicu, a Met mamuznu Kockicu da im se pridruži, ostavljajući za sobom zlato i kola. To zaista nije vredno njihovih života - ako je ikako moguće, sutra će dovesti vojsku da bi sve to povratio. Ali najpre njih četvorica moraju da prežive.

Galopirali su samo kratko vreme, a Met je usporio i na narednoj raskrsnici digao ruku. On se osvrnu preko ramena. Seljani su ih i dalje sledili, ali zbog galopa su ostali daleko iza.

„I dalje krivim tebe", kaza mu Talmanes.

„Mislio sam da ti voliš da se boriš", reče Met.

„Volim neke borbe", odvrati Talmanes. „Na bojnom polju u nekoj lepoj birtiji. Ovo... ovo je suludo." Čopor seljana iza njih potrča na sve četiri, kao da nekako neobično skaču. Talmanes se vidno strese.

Jedva da je bilo dovoljno svetlosti da vide šta se dešava. Sada kada je sunce zašlo, one planine i tmurni oblaci zaustavljali su i ono malo preostale svetlosti. Svetiljke su bile razmeštene po mnogim ulicama, ali izgleda da ih niko neće zapaliti.

„Mete, da li nas sustižu?", upita Talmanes, držeći mač u ruci.

„Ovde nije reč samo o našoj opkladi", kaza Met osluškujući vrištanje i dreku. To se čulo iz čitavog sela. Niz jedan bočni put, dve osobe izleteše kroz prozor na spratu jedne kuće. Obe su bile žene i grebale su se i čupale dok su padale, a onda uz mučan tup zvuk tresnule o tle. Više se nisu ni mrdnule.

„Hajde", kaza Met i okrenu Kockicu. „Moramo da nađemo Toma i žene." Galopom poteraše konje niz jednu bočnu ulicu koja seče kroz glavnu, prolazeći pored čopora ljudi i žena koji su se ubijali u slivnicima. Jedan debeli čovek raskrvavljenih obraza zatetura se na ulicu i Met ga nevoljno pregazi. Po pločnicima se previše ljudi bori da bi se on usudio da povede svoje ljude oko tog jadnog luđaka. Met je čak i decu video kako se tuku, grizući noge krupnijima od sebe, a daveći svoje vršnjake.

„Čitav krvavi grad je poludeo", sumorno promrlja Met kada su njih četvorica izjurili na glavnu ulicu i krenuli prema onoj lepoj gostionici. Pokupiće Aes Sedai, a onda krenuti na istok kod Toma, pošto je njegova gostionica najudaljenija.

Nažalost, na glavnoj ulici je bilo još gore nego na onoj iz koje je Met upravo izašao. Sada se skoro potpuno smračilo. Zaista, činilo mu se da je tu mrak prebrzo pao. Neprirodno brzo. Čitava ulica bila je u senkama prilika koje se bore, vrište i upiru u sve većoj tmini. U tom mraku, ponekad se činilo kao da su nezavisne tuče zapravo jedno jedino neprekinuto stvorenje - užasno čudovište s desetinama razmahanih udova i stotinu ustiju koje urlaju iz crnila.

Met potera Kockicu napred. Nije im preostalo ništa drugo do da jurnu posred svega toga.

„Svetlosti", zaurla Talmanes dok su galopirali prema gostionici. „Svetlosti!“

Met stisnu zube i nagnu se u sedlu, držeći koplje pribijeno uz bok dok je jahao kroz taj košmar. Mrak se tresao od rike i tela su se kotrljala po ulici. Met se tresao od užasa, psujući sebi i bradu. Kao da noč pokušava da ih uguši i da izrodi ubilačke zveri koje se sastoje od crnila.

Kockica i ostali konji bili su dobro uvežbani, pa su njih četvorica jurnuli pravo niz ulicu. Met je za dlaku izbegao da ga ne svuku niz sedla kada su mračne prilike skočile grabeći ga za noge i pokušavajući da ga povuku na zemlju. Vrištale su i siktale, poput bezbroj utopljenika koji pokušavaju da ga povuku u neko duboko nezemaljsko more.

Pored Meta, Delarnov konj se odjednom ukopa u mesto, a onda - kada gomila crnih prilika skoči ispred njega - škopac se u strahu prope i zbaci Delarna niz sedla.

Met zauzda Kockicu, okrenuvši se kada začu čovekovo vrištanje, koje je nekako bilo prepoznatljivije i ljudskije nego urlici oko njih.

„Mete“, prodra se Talmanes, galopirajući pored svega toga. „Nastavi, ne smemo da stajemo!"

Ne, pomisli Met, suzbijajući strah. Ne, nemam namere da nekog prepustim ovome. Duboko udahnu i zanemari Talmanesa, pa mamuznu Kockicu da se vrati prema crnoj skupini tela oko mesta gde je Delarn pao. Znoj mu je prštao sa čela, nošen hladnim vetrom galopa. Ječanje, vrištanje i siktanje kao da se sa svih strana okomi na njega.

Met zaurla i skoči s Kockičinih leđa - nije mogao da ostane na atu a da ne bude u opasnosti da izgazi čoveka kojeg hoće da spase. Mrzi borbu u mraku, krvavo je mrzi. Napade te tamne prilike, čija lica nije ni mogao da vidi, sem što bi povremeno zableštali zubi ili odblesnula zamiruća svetlost u raspomamljenim očima. To ga je na tren podsetilo na jednu drugu noč, koju je proveo ubijajući Nakot Senke u mraku. Samo što su one prilike protiv kojih se tada borio bile skladnih mirdraalskih pokreta. Ovi sada nisu usklađeni ni koliko Troloci.