Metu se na tren učini kao da se bori protiv samih senki - senki koje je stvorio neki ustreptali plamen vatre, nasumične i neusaglašene, ali samim tim još smrtonosnije zbog njegove nemoći da predvidi njihove postupke. Jedva je izbegao da mu potpuno besmisleni napadi ne smrve lobanju. Tokom dana, ti bi napadi bili za smejanje, ali kada je reč o tom mračnom čoporu muškaraca i žena - koji ne mare za to šta udaraju ili kome nanose povrede - protiv tih napada skoro da nema odbrane. Met zateče sebe kako se iz petnih žila upinje samo da bi sačuvao živu glavu. Vrteo je svoj ašandejri u širokim krugovima, pokušavajući da njime sapliće što više neprijatelja može, a ne samo da ubija. Čim se nešto mrdne u mraku, on zada udarac. Kako će, za ime Svetlosti, u svemu tome naći Delarna?
Jedna senka mrdnu se nedaleko od Meta i on smesta prepozna mačevalački stav. „Pacov zoblje žito“? Jedan seljak to nikako ne bi mogao da zna. Dobar čovek!
Met hitno krenu prema senci, pa saseče dve druge senke koje su stajale na uglovima, a obe zastenjaše i zaurlaše od bola. Delarnovo telo nalazilo se ispod hrpe drugih, pa Met zaurla - ne želeći da prihvati to što se desilo - već preskoči telo jednog ubijenog čoveka i dočeka se tako da mu koplje opiše širok luk. Zasečene senke su krvarile, a krv je bila samo još jedna mrlja u mraku. Met se krajem svog koplja poslužio da odbije napad još jedne od njih. Sagnu se, pa uhvati jednu od tih senki za ruku i diže je na noge, slušajući promrmljanu psovku. Beše to Delarn.
„Hajde“, kaza Met i povuče čoveka prema Kockici, koji je frkćući odlučno stajao u mraku. Ljudi i žene koji su ih napadali kao da nisu obraćali pažnju na Kockicu, što je bila srećna okolnost. Met gurnu Delarna prema svom konju, pa se okrenu i stade da se bori protiv čopora za koji je znao da će ga pojuriti. Met je opet plesao s mrakom, udarajući iznova i iznova i pokušavajući da pobegne iz boja kako bi se vratio u sedlo. Usudio se da se osvrne i video je da je Delarnu pošlo za rukom da se popne Kockici u sedlo - ali vojnik je sedeo pogureno kao zgrčena humka. Koliko li je teško ranjen? Izgleda kao da je jedva u stanju da sedi. Krv i krvavi pepeo!
Met se opet okrenu prema napadačima, vitlajući kopljem i pokušavajući da ih natera na povlačenje. Ali oni nisu marili za rane, niti za to koliko je Met zapravo opasan. Samo i dalje naviru! Opkoljavaju ga. Napadaju sa svih strana. Krvavi pepeo! Okrenu se taman na vreme da vidi kako jedna krupna crna prilika pokušava da ga napadne s leđa.
Nešto blesnu u mraku, odražavajući neku veoma daleku svetlost. Jedna mračna prilika iza Meta klonu na tle. Još jedan blesak, pa pade i jedan ispred Meta. Odjednom, jedna prilika na belom konju projuri pored njega, pa još jedan nož sevnu kroz vazduh i obori i trećeg čoveka.
„Tome!“, viknu Met, prepoznajući plašt.
„Skači u sedlo!“, viknu mu Tom u odgovor. „Nestaje mi noževa!“
Met zamahnu kopljem, pa obori još dva meštanina, a onda pojuri napred i skoči u sedlo, verujući da će mu Tom štititi povlačenje. I zaista, iza sebe začu nekoliko bolnih uzvika. Trenutak kasnije, grmljavina kopita po putu obznani približavanje konja. Met skoči u sedlo u trenu kada se konji zaleteše kroz crnilo i razbacaše seljane na sve strane.
„Mete, budalo jedna!“, viknu Talmanes sa svog konja, jedva vidljiv u tmini.
Met se zahvalno nasmeši Talmanesu, okrenuvši Kockicu, i uhvati Delarna pre nego što ovaj iskliznu iz sedla. Crvenruka je i dalje živ, jer se slabašno upirao, ali na boku mu se videla vlažna mrlja. Met je držao tog čoveka ispred sebe, zaboravljajući na uzde u tom mrku i terajući Kockicu brzim pritiskom kolena. On lično nije znao borbena naređenja koja se izdaju iz sedla, ali ona su deo onih njegovih spaljenih sećanja, pa je zato uvežbao Kockicu da ih sluša.
Tom u galopu projuri pored njega, a Met okrenu Kockicu za njim, jednom rukom držeći Delarna, a drugom svoje koplje. Talmanes i Harnan jahali su tako da se on našao između njih, jurišajući niz taj hodnik ludila prema gostionici na njegovom kraju.
„Hajde, čoveče“, prošapta Met Delarnu. „Drži se. Aes Sedai su tu, ispred nas. Popraviće te.“
Delarn mu nešto šapatom odgovori.
Met se još više nagnu ka njemu. „Šta to reče?“
„...i bacićemo kocke, pa nek’ bude šta bude“, prošapta Delarn. „Samo s Crnim Džekom da zaigramo."
„Baš sjajno", promrlja Met. Ispred se videlo svetlo i smesta mu je bilo jasno da dopire iz gostionice. Možda će naći makar jedno mesto u tom plamenom selu gde žitelji nisu pomerili pameću.
Ali ne. Ona svetlost mu je poznata. Ognjene kugle, koje sevaju u prozorima na spratu gostionice.
„Pa“, primeti Talmanes s njegove leve strane, „izgleda da su Aes Sedai još žive. Makar to."
Prilike su se rojile ispred gostionice, boreći se u mraku, povremeno obasjane bleštanjem svetlosti u prozorima.
„Pozadi", predloži Tom.
