„Napred", odgovori im Met, galopirajući pored zavađenih prilika. Talmanes, Tom i Harnan poteraše svoje konje odmah za Kockicom. Met blagoslovi svoju sreću što nije usput upao u neku rupu ili trag zaprege dok su oni prelazili preko razrovane zemlje i prilazili zadnjem delu krčme. Lako se moglo desiti da se neki konj saplete i da slomi nogu, što bi bilo nedaća za sve njih.
Zadnjim delom gostionice vladala je tišina, pa Met zauzda ata. Tom skoči sa svog konja, s takvom spretnošću koja je bila u oštroj suprotnosti s njegovim pređašnjim rečima o sopstvenim godinama i starosti. Zauzeo je položaj tako da je mogao držati na oku bok zgrade i videti da li ih neko sledi.
„Harnane!“, viknu Met i uperi koplje prema konjušnicama. „Dovedite ženskadiji konje i spremite ih. Osedlajte ih, ako morate, ali budite spremni da krećete bez sedala ako budete morali. Ako Svetlost da, nećemo morati da jašemo daleko, pošto nam je potrebno da pređemo tek milju ili nešto malo više od toga da bismo pobegli iz ovog ludila."
Harnan otpozdravi u mraku, pa sjaha i odjuri prema konjušnici. Met je čekao dovoljno dugo da zaključi kako niko neće skočiti na njega iz mraka, pa se obrati Delarnu, kojeg je još držao ispred sebe. „Jesi li i dalje pri svesti."
Delarn slabašno klimnu glavom. „Da, Mete. Ali popio sam ranu u trbuh. Ja...“
„Upravo idemo po Aes Sedai", reče mu Met. „Sve što ti moraš jeste da sediš ovde. Ostani u sedlu, važi?"
Delarn opet klimnu. Met se pokolebao zbog slabosti njegovih pokreta, ali Delarn naizgled rešeno prihvati uzde. Met stoga skliznu niz sedla, držeći ašandejri u pripravnosti.
„Mete", obrati mu se Delarn.
Met se okrete.
„Hvala ti - što si se vratio po mene."
„Nisam imao namere da prepustim čoveka nečemu onakvom", odgovori mu Met i strese se. „Pogibija na bojnom polju, ali umreti tamo u onoj tami... Pa, nisam imao namere da dopustim da se to dogodi. Talmanese! Vidi možeš li da nađeš nekakvo svetlo."
„Radim na tome", odgovori Kairhijenjanin, koji je stajao pored zadnjeg ulaza u gostionicu. Tu je našao okačenu svetiljku. Nakon nekoliko udaraca kremena i čelika prigušena svetlost obasja dvorište iza gostionice. Talmanes smesta zatvori svetiljku, tako da je svetlost mahom bila skrivena.
Tom im pritrča. „Mete, niko nas ne sledi", kaza.
Met klimnu. Na svetlosti koju je bacao fenjer, video je da je Delarn u gadnom stanju. Ne samo zbog rane u trbuhu, već i zbog ogrebotina po licu, pocepane odeće i jednog zatvorenog oka.
Met izvadi maramicu i pribi je uz ranu na trbuhu, stojeći pored Kockice i dižući ruku ka čoveku u sedlu. „Drži ovo - i to čvrsto. Kako to da si ranjen? Oni ne koriste oružje."
„Jedan od njih mi je oteo mač", prostenja Delarn. „Kada ga se dočepao, poslužio se njime sasvim dobro." Talmanes je otvorio zadnja vrata gostionice. Pogledao je Meta i klimnuo mu. Put je čist.
„Brzo ćemo se vratiti", obeća Met Delarnu. Labavo držeći ašandejri, priđe do vrata i klimu Talmanesu i Tomu. Njih trojica žurno uđoše.
Vrata su vodila u kuhinju. Met pređe pogledom po mračnoj prostoriji, a Talmanes ga munu i pokaza nešto na podu. Tračak svetlosti iz fenjera otkri dva dečaka koji su radih u kuhinji, jedva deset godina stara, slomljenih vratova. Met skrenu pogled, pribra se, pa korak po korak produži u prostoriju. Svetlosti! Samo dečaci, a sad mrtvi zbog tog ludila.
Tom sumorno odmahnu glavom, pa njih trojica pođoše napred. Kuvara su zatekli u susednom hodniku kako stenje dok po glavi tuče, izgleda, gostioničara. Ako ništa drugo, nekog čoveka s belom keceljom. Bio je već mrtav. Debeli kuvar okrenu se prema Metu i Talmanesu čim oni uđoše u hodnik, a oči mu pobesnelo sevnuše. Met nevoljno zadade udarac kako bi ga ućutkao pre nego što počne da zavija i tako privuče još ljudi.
„Ima borbi na stepeništu", kaza Talmanes i klimnu napred.
„Kladim se da postoji stepenište za sluge", primeti Tom. „Ovo mi izgleda kao takva gostionica."
Presekavši kroz dva hodnika u zadnjem delu zgrade, nađoše jedno uzano i klimavo stepenište koje je vodilo u tamu. Met duboko udahnu, pa pođe uz stepenište, držeći ašandejri u pripravnosti. Gostionica je imala samo prizemlje i sprat, a onaj blesak svetlosti dopro je sa sprata, blizu ulice.
Kada se popeše na sprat, otvoriše vrata i zapahnu ih oštar vonj spaljenog mesa. Hodnici su bili od drveta, koje se nije videlo od debelog sloja kreča. Pod je bio prekriven kestenjastim tepihom. Met klimnu Talmanesu i Tomu, pa njih trojica - spremnog oružja - izleteše iz stepeništa i uđoše u hodnik.
Istog trena, jedna ognjena kugla suknu ka njima. Met opsova, pa se baci unazad i tresnu u Talmanesa, za dlaku izbegavši vatru. Tom se, sa zabavljačkom okretnošću, baci na pod tako da oganj prolete preko njega. Met i Talmanes skoro da se skotrljaše niz stepenište.
„Krvavi pepeo!" prodra se Met nih hodnik. „Šta to radite?"
Zavlada tišina, nakon koje se - naposletku - oglasi Džolina. „Kautone?" viknu ona.
„A šta krvavo misliš ko je?“, prodra se on u odgovor.
„Ne znam!“, odvrati ona. „Došli ste prebrzo, isukanog oružja. Da li vi to
