Oluja na obzorju полностью

„Kao da ih je tama opila", kaza Tom dok je Met pomagao Delarnu da uzjaše. „Kao da ih je Svetlost odbacila, prepuštajući ih senci."

„Ništa ne možemo da uradimo", kaza Met i skoči u sedlo iza Delarna. Vojnik je nakon Lečenja bio previše slab da bi jahao sam. Met pogleda služavke koji su Zaštinici prebacili preko svojih konja. Otimale su se i bacakale, pokušavajući da pokidaju trake kojima su vezane, a mržnja im je sevala u očima. Okrenu se pa klimnu Talmanesu, koji zakači fenjer za jednu palicu. Kairhijenjanin otvori fenjer, tako da svetlost zapljusnu dvorište. Staza je vodila ka severu, iz dvorišta i u tamu. Dalje od vojske, ali takođe pravo van sela, prema brdima. Što se Meta tiče, to je sasvim dobro.

„Jašite“, reče i mamuznu Kockicu. Ostali pođoše za njim.

„Rekao sam ti da je trebalo da odemo“, primeti Talmanes, osvrćući se preko ramena dok je jahao Metu s leve strane. „Ali ti si morao da ostaneš da još jednom baciš kockice."

Met se nije osvrtao. „Nisam ja kriv, Talmanese. Otkud sam mogao da znam da će svi oni početi međusobno da se kolju zbog toga što smo ostali?“

„Šta?“, upita Talmanes, gledajući ga. „Zar se ljudi obično ne ponašaju tako kada im kažeš da ćeš da prenoćiš?"

Met prevrnu očima, ali dok je vodio svoju družinu iz sela - nije mu bilo do smeha.

Satima kasnije, Met je sedeo na jednoj steni ukopanoj u tle na mračnoj padini i s visine gledao Hinderstap. Selo je bilo mračno. Nigde nije gorela svetlost. Bilo je nemoguće oceniti šta se dešava, ali on je i dalje posmatrao. Kako čovek da spava nakon svega onoga kroz šta su prošli?

Pa, vojnici jesu spavali. Delarna ne krivi zbog toga. Lečenje koje Aes Sedai izvode ume da iscrpi čoveka. Met je povremeno imao prilike da oseti tu studen na sebi i nije imao namere da to ponavlja. Talmanes i Harnan nisu imali izgovor Lečenja, ali i njih dvojica su vojnici. Vojnici s vremenom nauče da spavaju kad god mogu, a ono kroz šta su te noći prošli izgleda da ih nije uznemirilo u istoj meri kao Meta. O, bili su zabrinuti dok su se nalazili usred svega toga, ali sada je za njih taj događaj samo još jedna minula bitka. Još jedna bitka koju su preživeli. To je navelo stamenog Harnana da se šali i smeši dok su legali na spavanje.

Ali Meta nije. Čitavo to iskustvo bilo je nekako čudno pogrešno. Je li zabrana boravka stranaca u selu bila predviđena da nekako sprečava da se to dešava? Da li je Met time što je ostao izazvao sve te smrti? Krv i krvavi pepeo. Zar više nema nijednog mesta na svetu koje nije postalo besmisleno?

„Mete, momče", kaza mu Tom pridruživši mu se, šepajući. Ruka mu je bila polomljena, mada to nije ni pomenuo sve dok Edesina nije primetila da se lecnuo i uporno zahtevala da ga Izleći. „Trebalo bi da spavaš." Sada kada je do maločas skriveni mesec izronio iza oblaka, bilo je dovoljno svetlosti da Met vidi Tomovu zabrinutost.

Družina se zaustavila u jednoj omanjoj udolini pored staze. S nje je pucao pogled prema selu, a još važnije je bilo to što je gledala i na stazu kojom su Met i ostali pobegli. Udolina je bila smeštena u strmoj padini, tako da joj se moglo prići samo odozdo. Jedan čovek na straži tako može da drži na oku sve prilaze bivaku i da primeti svakoga ko bude pokušao da se prišunja.

Aes Sedai su legle pri kraju udoline, mada je Met mislio da one zapravo ne spavaju. Džolinini Zaštitnici setili su se da ponesu ćebad, za svaki slučaj. Takvi su Zaštitnici. Metovi ljudi imali su samo svoje plaštove, ali to im nimalo nije smetalo da zaspu. Talmanes je čak tiho hrkao, uprkos prolećnoj studeni. Met je zabranio da se loži vatra. Nije toliko hladno da bi im vatra bila neophodna, a ovako bi samo bila znak svakome ko ih možda progoni.

„Dobro sam, Tome“, reče Met, pa se pomeri na kamenu da bi zabavljač seo. „Ti bi trebalo da se naspavaš.“

Tom odmahnu glavom. „Jedna dobra stvar koju sam primetio u vezi sa starenjem jeste da telu nije potrebno onoliko sna kao ranije. Pretpostavljam da umiranje ne traži jednako snage kao rast.“

„Ne počinji s tim“, reče mu Met. „Moram li da te podsećam kako si u onom selu izvukao moju žgoljavu zadnjicu iz nevolje? Oko čega si se ono ranije brinuo? Da mi više nisi potreban'? Da danas nisi bio sa mnom, da nisi došao da me potražiš, poginuo bih u onom selu - kao i Delarn.“

Tom se isceri, a oči mu se zaiskriše na mesečini. „Dobro, Mete“, reče. „Neću više. Obećavam."

Met klimnu. Njih dvojica su neko vreme sedeli na svojoj steni i gledali varoš. „Tome, ovo neće da me ostavi na miru“, naposletku mu kaza Met. „Šta?“

„Sve ovo“, umorno objasni Met. „Krvavi Mračni i njegov Nakot. Jure me još od one noći u Dvema Rekama i ništa ih ne zaustavlja."

„Misliš da je to bio on?“

„Šta je drugo moglo da bude posredi?" upita Met. „Mirni seljaci, koji se odjednom pretvaraju u krvožedne luđake? To je delo Mračnoga - i ti to znaš.“ Tom je neko vreme ćutao. „Da“, naposletku reče. „Pretpostavljam da jeste."