Oluja na obzorju полностью

Nije im pružio priliku da se raspravljaju. Kroz nekoliko minuta Met i Tom su bili na svojim konjima i jahali niz stazu prema Hinderstapu.

„Momče“, kaza mu Tom, „šta misliš da ćeš otkriti?"

„Ne znam“, odgovori Met. „Da znam, ne bih se ovoliko nameračio da tamo idem.“

„Pošteno", tiho reče Tom.

Met je skoro smesta primetio neobičnosti. One koze na zapadnom pašnjaku. Na slaboj svetlosti zore nije baš lepo video, ali učinilo mu se kao da ih neko tera. Da li ono svetiljke trepere u selu? Čitave noći nije bilo ni jednog jedinog svetla! On potera Kockicu kasom, a Tom nemo obode svog konja za njim.

Trebalo im je skoro sat vremena da stignu - Met nije želeo da digne bivak preblizu sela, mada takođe nije bio voljan da po mraku obilazi selo i da se vraća do vojske. Zora je potpuno svanula, premda je svejedno bilo veoma rano kada su njih dvojica ujahali u dvorište gostionice. Dva čoveka u smeđim kaputima popravljali su zadnja vrata, koja su očigledo bila izvaljena iz šarki nakon što su Met i ostali otišli. Ljudi digoše poglede kada Met i Tom ujahaše u dvorište, a jedan od njih bojažljivo skide kapu. Ni jedan ni drugi nisu učinili nikakav preteći pokret.

Met lagano zauzda Kockicu. Jedan od njih dvojice prošapta nešto onom drugom, pa ovaj utrča u gostionicu. Trenutak kasnije, proćelavi čovek s belom keceljom, izađe kroz dovratak. Met preblede.

„Gostioničar", izusti Met. „Plamen me spalio, video sam te mrtvog!“

„Najbolje bi bilo da odeš po gradonačelnika, sine“, kaza gostioničar jednom od radnika, pa se osvrnu da pogleda Meta. „Brzo.“

„Šta se za krvavo ime Hokvingove leve šake dešava ovde?“, zatraži da čuje Met. „Zar je sve ovo bila nekakva uvrnuta predstava? Ti...“

Neko promoli glavu kroz vrata, provirivši iza gostioničara da pogleda Meta. Iznad dežmekastog lica bila je kovrdžava plava kosa. Kada je poslednji put video tog čoveka, kuvara, Met je bio prisiljen da ga raspori i zakolje.

„Ti!“, reče i upre prstom. „Ubio sam te!“

„Samo polako, sine“, obrati mu se gostioničar. „Hajde ti lepo uđi da popiješ malo čaja i...“

„Neću ja nikuda s tobom, avetinjo", odbrusi mu Met. „Tome, vidiš li ti ovo?“

Zabavljač se počeša po bradi. „Mete, možda bi trebalo da saslušamo čoveka.“

„Duhovi i aveti“, promrlja Met, okrećući Kockicu. „Hajde.“ Potera Kockicu napred, kasom obilazeći gostionicu kako bi stigao do njenog prednjeg dela, a Tom potera svog konja za njim. Tamo ugleda mnogo radnika kako nose vedra s krečom - verovatno da prekreče mesta gde je oganj Aes Sedai oprljio zgradu.

Tom zauzda konja pored Metovog. „Mete, nikada nisam video ništa ni nalik ovome“, kaza. „Zašto bi aveti krečile zidove i popravljale vrata?“

Met odmahnu glavom. Primetio je mesto gde se borio protiv seljana kako bi spasao Delarna. Odjednom zauzda Kockicu, tako da Tom opsova i okrenu svog konja da bi se vratio do njega.

„Šta je bilo?“, upita Tom.

Met pokaza. Na tlu i preko nekog kamenja pored puta širila se krvava mrlja. „Ovde su ranili Delarna", reče.

„Dobro", odgovori Tom. Ljudi su sve to vreme prolazili pored njih, skrećući poglede i zaobilazeći Meta i Toma u širokom luku.

Krv i krvavi pepeo, pomislio je Met. Opet su nas opkolili zbog mene. Šta ako napadnu? Krvava budalo!

„Pa, tu je krv", odgovori mu Tom. „Šta si očekivao?"

„Gde je ostatak krvi, Tome?" procedi Met kroz zube. „Ovde sam ubio desetak ljudi i gledao ih kako krvare. Ti si trojicu ubio noževima. Gde je krv?"

„Nestaje", začu se nečiji glas.

Met okrenu Kockicu i ugleda mišićavog i dlakavog gradonačelnika kako stoji na putu nedaleko od njih. Mora da je već bio blizu, pošto nije bilo nikakvih izgleda da su radnici mogli tako brzo da ga dozovu. Naravno, sudeći po stvarima koje se dešavaju u tom selu, ko zna šta sve može da se desi? Barlden je nosio plašt i košulju, sveže pocepane na nekoliko mesta.

„Krv nestaje", ponovio je zvučeći iznureno. „Niko od nas nikada je nije video. Kada se probudimo, vidimo da je nestala."

Met se pokoleba, osvrćući se po selu. Žene su virile iz kuća držeći decu. Ljudi su polazili na njive noseći motike. Izuzev opšte strepnje zbog Metovog i Tomovog prisustva, niko nikada ne bi pomislio da se u tom selu odigralo nešto loše.

„Nećemo vas povrediti", kaza gradonačelnik, okrećući se od Meta. „Zato ne morate da delujete tako zabrinuto. Bar dok sunce ne zađe. Ako hoćete, objasniću vam šta se desilo. Ili dođite da me saslušate ili se gubite odavde. Meni je svejedno, samo da prestanete da uznemiravate moju varoš. Imamo posla - i to više nego obično, zahvaljujući vama."

Met pogleda Toma, koji slegnu ramenima. „Ne škodi da saslušamo", reče Tom.

„Ne znam", odgovori Met, odmeravajući Barldena. „Jedino ako misliš da ne škodi biti okružen ludim ubilačkim gorštacima."

„Dakle, idemo?"

Met lagano odmahnu glavom. „Ne. Plamen me spalio, moje zlato je i dalje kod njih. Hajde da vidimo šta on ima da kaže."