Oluja na obzorju полностью

„Sve je počelo pre nekoliko meseci", kaza gradonačelnik, stojeći ispred prozora. Bili su u urednoj - premda jednostavnoj - primaćoj sobi u njegovom majuru. Zavese i tepih bili su bledozeleni, skoro boje mladog lišća, a drvo kojim su zidovi bih obloženi beše svetlosmeđe. Gradonačelnikova žena donela im je čaj od slatkih bobica. Met nije hteo čaj, a postarao se da se nasloni o zid blizu ulaznih vrata. Koplje je stavio pored sebe.

Barldenova žena bila je niska i smeđokosa, malčice dežmekasta i odisala je majčinstvom. Vratila se iz kuhinje noseći zdelu meda za čaj, pa se pokolebala videvši Meta kako stoji naslonjen o zid. Pogleda koplje, pa spusti zdelu na sto i ode.

„Šta se desilo?“, upita Met gledajući Toma, koji takođe nije hteo da sedne. Stari zabavljač stajao je prekrštenih ruku pored kuhinjskih vrata. Klimnuo je Metu; žena ne prisluškuje pored vrata. Pokazaće ako čuje da neko prilazi.

„Nismo sigurni je li reč o nečemu što smo mi učinili, ili samo o okrutnoj kletvi Mračnoga lično", odgovori gradonačelnik. „Bio je to običan dan, početkom ove godine, malo pre Proslave Abramove. Koliko se sećam, nije se desilo ništa posebno. Loše vreme je tada već krenulo, mada sneg još nije počeo. Većina nas je sutradan ujutro pošla svojim uobičajenim poslovima, ne misleći ništa posebno o onom što se dogodilo.

Vidiš, čudne stvari svodile su se na sitnice. Neka polomljena vrata, pocepana odeća. I košmari. Svi smo imali košmare o smrti i ubijanju. Neke žene su pričale o tome i shvatile da se ne sećaju da su prethodne večeri otišle na spavanje. Sećale su se kako su se probudile, bezbedno i udobno u svojim krevetima, ali tek se nekoliko njih sećalo kako leže u krevet. Oni koji su se toga sećali otišli su na spavanje rano, pre sutona. Što se nas ostalih tiče, nismo se sećali šta se dešavalo kasno uveče.“

On zaćuta. Met pogleda Toma, koji ne odgovori. Met je u tim njegovim plavim očima video da on pamti priču. Bolje bi mu bilo da je upamti kako treba ako namerava da mene ubacuje u balade, pomisli Met i prekrsti ruke. I bolje bi mu bilo da u njih uključi i moj šešir. Ovo je dobar krvavi šešir.

„Te noći ja sam bio na pašnjacima", nastavi gradonačelnik. „Pomagao sam starom Garkenu da popravi ogradu. A onda... ništa. Sve je magla. Probudio sam se narednog jutra u svom krevetu, pored žene. Osećali smo se umorno, kao da nismo dobro spavali." Stade, pa tišim glasom dodade: „I imao sam košmare. Košmari su nejasni i blede, ali setio sam se jedne živopisne slike. Matori Garken, mrtav pred mojim nogama. Kao da ga je ubila neka divlja životinja."

Barlden je stajao pored prozora na istočnom zidu, nasuprot Meta, i gledao napolje. „Ali sutradan sam otišao da obiđem Garkena i video da je on dobro. Završili smo s popravljanjem ograde. Priče sam čuo tek kada sam se vratio u varoš. Zajednički košmari, vreme neposredno pre sutona koje nedostaje. Okupili smo se da porazgovaramo o tome, a onda se opet desilo. Sunce je zašlo, a kada je opet izašlo - ja sam se opet probudio u svom krevetu, umoran, uma prepunog košmara." On zadrhta, pa priđe stolu i nasu šolju čaja.

„Ne znamo šta se noću dešava", završi gradonačelnik i umeša u čaj kašičicu meda.

„Ne znate?", htede da čuje Met. „Ja ću da ti krvavo kažem šta se dešava noću. Ti..."

„Ne znamo šta se dešava", prekinu ga gradonačelnik, ošinuvši ga pogledom. „I ne želimo da znamo."

„Ali..."

„Nije nam potrebno da znamo, stranče", oštro mu reče gradonačelnik. „Želimo da živimo svoje živote najbolje što možemo. Mnogi od nas odlaze rano na spavanje, ležući pre sumraka. Tako nemamo rupe u pamćenju. Kad legnemo u krevet, budimo se u tom istom krevetu. Ima košmara, možda i neke štete po kući, ali ništa što ne može da se popravi. Drugi više vole da odu u krčmu i da piju dok sunce zalazi. Pretpostavljam da i u tome ima nekog blagoslova. Možeš da piješ koliko hoćeš, ali ne moraš da brineš hoćeš U se vratiti kući. Uvek se probudiš bezbedan i u svom krevetu."

„Ne možete u potpunosti izbegavati ovo što se dešava", tiho mu kaza Tom. „Ne možete da se pretvarate da se ništa nije promenilo."

„Ne pretvaramo se", Barlden otpi čaj. „Imamo pravila. Pravila koja ste vi zanemarili. Nakon sutona nema vatri - ne smemo da dozvolimo da otpočne požar, a da nemamo nikoga ko bi mogao protiv njega da se bori. I zabranjujemo boravak strancima nakon sutona. Taj smo nauk brzo naučili. Prvi ljudi ovde zatočeni nakon sutona bili su neki rođaci Samrija bačvara. Sutradan ujutro zatekli smo krv na zidovima njegove kuće, ali njegova sestra i njena porodica bili su dobro i spavali su u krevetima koje im je odredio." Gradonačelnik zastade. „Sada imaju iste košmare kao mi."

„Pa idite odavde", reče mu Met. „Pobegnite iz ovog krvavog mesta i idite negde drugde!"