Oluja na obzorju полностью

„Pokušali smo", odgovori gradonačelnik. „Ali uvek se probudimo ovde, bez obzira na to koliko daleko smo otišli. Neki su pokušali da oduzmu sebi život. Zakopali smo njihova tela. Sutradan su se probudili u svojim krevetima."

Prostorijom zavlada muk.

„Krv i krvavi pepeo", prošapta Met. Sav se naježio.

„Preživeli ste noć“, kaza gradonačelnik i opet promeša čaj. „Pretpostavio sam da niste, nakon što sam video krvavu mrlju. Baš smo bili radoznali da vidimo gde ćete se probuditi. Većinu prostorija u gostionici trajno su nastanili putnici koji su sada, bilo to dobro ili loše, deo našeg sela. Ne možemo da biramo gde će se neko probuditi. To se jednostavno dešava tako kako se dešava. Prazan krevet dobija novog vlasnika, koji se nakon toga svakoga jutra budi u njemu.

U svakom slučaju, kada sam vas čuo kako pričate o onome što ste sinoć videli, shvatio sam kako mora da ste pobegli. Previše se živopisno sećate sinoćnjih događaja. Svi koji nam se... pridruže jednostavno imaju košmare. Smatrajte se srećnim. Predlažem vam da nastavite dalje i da zaboravite na Hinderstap.“

„S nama su Aes Sedai“, kaza Tom. „One bi možda bile u stanju da vam nekako pomognu. Mogli bismo da javimo Beloj kuli šta se dešava, pa da odatle pošalju..."

„Ne!“, oštro ga prekide Barlden. „Naši životi nisu tako loši sada kada smo otkrili kako da sa svim tim izađemo na kraj. Ne želimo da nas Aes Sedai drže na oku.“ Okrenu se. „Skoro da smo odmah oterali vašu družinu. Ponekad to radimo ako osetimo da putnici neće da se pokore našim pravilima. Ali vi ste sa sobom vodili Aes Sedai. One zapitkuju i mori ih radoznalost. Pribojavali smo se da će postati sumnjičave i prisiliti nas da ih primimo u selo ako budemo pokušali da vas oteramo."

„To što ste ih primoravali da napuste selo u sumrak samo je u njima probudilo još veću radoznalost", odgovori Met. „A to što su sluge krvavo pokušale da ih ubiju u kupatilu takođe nije dobar način da se čuvaju tajne.“

Gradonačelnik je delovao ubledelo. „Neki su želeli... pa, vi biste bili zatočeni ovde. Mislili su da bi Aes Sedai našle neki spas za sve nas ako bi postale vezane za ovo mesto. Ne slažemo se svi s time. Bilo kako bilo, to je naša muka. Molim vas, samo... Samo idite.“

„Dobro." Met se ispravi i uze koplje. „Ali najpre, reci mi - odakle je ovo?“ Izvadi hartiju iz džepa, onu s crtežom njegovog lica.

Barlden je na tren pogleda. „To je razdeljeno po okolnim selima", reče. „Neko te traži. Kao što sinoć rekoh Ledronu, ne zanima me da prodajem naše goste. Nisam imao namere da te otmem i da se igram s time da ovde prenoćiš, samo zarad nekakve nagrade."

„Ko me traži?" ponovi Met.

„Dvadesetak liga prema severoistoku nalazi se gradić zvani Traster. Glasine kruže da ako čovek hoće da zaradi malo para, može tamo odneti vesti o čoveku koji izgleda kao taj na toj slici, ili o onom drugom. Samo idi u gostionicu po imenu Stisnuta pesnica u Trasteru i naći ćeš onoga ko te traži."

„Druga slika?" upita Met, mršteći se.

„Da. Mišićavi čovek s bradom. Na zabelešci pri dnu crteža kaže se da on ima zlatne oči.“

Met pogleda Toma, a ovaj izvi čupavu obrvu.

„Krv i krvavi pepeo", progunđa Met i naheri šešir. Ko to traži njega i Perina - i šta ti ljudi hoće? „Pa, valjda je vreme da krenemo", reče, pa pogleda Barldena. Jadan čovek. To važi za čitavo selo. Ali šta Met da radi? Čovek neke bitke može da dobije, ali neke druge bitke jednostavno mora da prepusti drugima.

„Tvoje zlato je u kolima napolju", reče mu gradonačelnik. „Nismo uzeli ništa od onoga što si dobio. I hrana je tamo." Pogleda Meta pravo u oči. „Mi se ovde držimo svoje reči. Neke druge stvari ne zavise od nas, naročito za one koji ne poštuju pravila, ali nećemo da opljačkamo čoveka samo zato što je stranac."

„Baš ljubazno od vas", bezizražajno odvrati Met, pa otvori vrata. „Onda, dobar vam dan želim - i kada noć dođe, pokušajte da ne ubijete nikoga koga ja ne bih ubio. Tome, ideš li?"

Zabavljač mu se pridruži, malčice šepajući zbog svoje stare rane. Met pogleda Barldena, koji je stajao u središtu prostorije, rukava podvrnutih, i zurio u svoju šolju. Delovao je kao da priželjkuje da je u toj šolji nešto malo jače od čaja.

„Jadan čovek", kaza Met, pa izađe za Tomom na jutarnje svetlo i zatvori vrata za sobom.

„Pretpostavljam da ćemo krenuti na toga ko deli tvoje slike?" upita Tom.

„Svetlosti mi, hoćemo li?“, odgovori Met, pa priveza ašandejri za Kockičino sedlo. „To je svejedno na putu do Četiri Kralja. Vodiću tvog konja ako ti budeš vozio kola."

Tom klimnu. Gledao je gradonačelnikovu kuću.

„Šta je bilo?", upita ga Met.

„Ništa, momče", odgovori zabavljač. „Samo... pa, to je tužna priča. Nešto nije kako treba u vezi sa svetom. Ovde je Šara zamršena. Ova varoš se noću raspre-, de, a onda svet svakog jutra pokušava da se vrati na staro i da ispravi stvari."

„Pa, trebalo bi da budu malo otvoreniji u vezi s tim", primeti Met. Dok su Met i Tom pričali s gradonačelnikom, seljaci su doterali kola natovarena hranom. U kola su bila upregnuta dva snažna konja za vuču, smeđe dlake i širokih kopita.