Vitki gostioničar, Kvilin Tasil, bio je jedan visok Andorac ovalnog lica. Proćelav na temenu i s kratkom tamnom kosom sa strane, imao je potkresanu punu bradu, koja je bila skoro potpuno seda. Preko lepog kaputa boje lavande, ispod čijih rukava mu je virila čipka, stavio je gostioničarsku kecelju. On je obično snabdeven dobrim vestima, ali takođe voljan da se među svojim saradnicima raspita o onome što je zanima. Zaista veoma koristan čovek.
Kada Kecuejn uđe, on se nasmeši, brišući ruke o peškir. Pokaza joj ka jednom stolu, pa ode iza šanka po vino. Kecuejn sede taman kada dva čoveka na drugoj strani prostorije počeše glasno da se raspravljaju. Ostali gosti - bilo ih je svega četvoro, dve žene za jednim stolom i još dva muškarca za šankom - nisu obraćali pažnju na tu raspravu. Čovek ne može da provede mnogo vremena u Arad Domanu a da ne nauči da zanemaruje česte svađe. Domanski muškarci su usijanih glava kao vulkani, a većina sveta je saglasna da su razlog za to domanske žene. Ta dvojica se nisu upustila u dvoboj, kao što bi se desilo u Ebou Daru. Umesto toga, nekoliko trenutaka proveli su vičući, pa su onda počeli da se slažu jedan s drugim, a onda uporno zahtevali da jedan drugoga časte vinom. Zadevice su česte, ali prolivanje krvi retko. Povrede su loše po posao.
Kvilin joj priđe, noseći pehar u kojem je zacelo bilo jedno od njegovih najboljih vina. Ona to od njega nikada nije tražila, ali nije se ni bunila.
„Gazdarice Šor“, kaza joj on prijatnim glasom, „voleo bih da sam ranije znao da ste se vratili u grad! To sam saznao tek iz vašeg pisma! “
Kecuejn prihvati pruženi pehar. „Nisam navikla da svakom svom poznaniku polažem račune, gazda Tasile.“
„Naravno da ne, naravno da ne“, odgovori on. Činilo se kao da ga njen oštar odgovor uopšte nije uvredio. Nikada joj nije pošlo za rukom da ga izbaci iz ravnoteže. To je uvek budilo radoznalost u njoj.
„Izgleda da gostionica dobro posluje", učtivo mu kaza, na šta se on okrenu i pogleda ono nekoliko svojih gostiju. Delovali su kao da im je neprijatno što sede za besprekornim stolovima na blistavom podu. Kecuejn nije bila sigurna da li ljudi izbegavaju
„Ti tamo“, viknu Kvilin tom čoveku. „Molim te, ostruži obuću pre ulaska.“
Čovek se ukoči, pa se namršti, ali ode da postupi kako mu je rečeno. Kvilin uzdahnu i priđe da sedne za njen sto. „Pošteno da vam kažem, gazdarice Šor, u poslednje vreme ovde je prevelika gužva za moj ukus. Ponekad ne mogu da ispratim sve goste! Ljudi moraju da čekaju na piće."
„Mogao bi da unajmiš pomoć“, primeti ona. „Jednu ili dve poslužiteljke.“
„Šta? Pa da njima prepustim svu zabavu?" To je kazao mrtav ozbiljan.
Kecuejn otpi gutljaj vina. Berba je zaista bila izvrsna i možda dovoljno skupa da jedna gostionica - ma koliko lepa - ne bi trebalo da ga može tek tako držati iza šanka. Uzdahnu. Kvilinova domanska supruga je jedna od najviđenijih među trgovcima svilom u tom gradu; mnoga plovila Morskog naroda tražila su je lično da bi s njom trgovala. Kvilin je nekih dvadeset godina vodio račune svoje žene pre nego što se povukao, tako da su oboje bogati.
A šta je on s tim bogatstvom uradio? Otvorio je gostionicu. To mu je navodno oduvek bio san. Kecuejn je davno naučila da ne preispituje neobične navike ljudi koji imaju previše slobodnog vremena.
„Kviline, šta se priča po gradu?", upita ona i gurnu mu preko stola kesicu s novcem.
„Gazdarice, vređate me", reče on dižući ruke. „Ne mogu da vama uzmem novac!"
Ona izvi jednu obrvu. „Gazda Tasile, danas nemam strpljenja za igrarije. Ako ga ne želite za sebe, dajte ga sirotinji. Svetlost zna da je u poslednje vreme sirotinje više nego dovoljno u ovom gradu."
On uzdahnu, ali ipak nevoljno gurnu kesu u džep. Možda je zato njegova trpezarija često prazna; gostioničar koji ne haje za novac jeste čudna pojava. Mnogim običnim ljudima Kvilin deluje jednako nelagodno kao besprekorno čist pod i ukusni ukrasi na zidovima.
Ali Kvilin je
