Oluja na obzorju полностью

„Šta se priča po gradu?", upita Kvilin. Zaista, koji to gostioničar nosi izvezeni svileni prsluk ispod kecelje? Nikakvo čudo nije što je ljudima ta gostionica čudna. „Odakle da počnem? U poslednje vreme toga ima toliko mnogo da je skoro nemoguće sve ispratiti!"

„Počni od Alsalama", kaza Kecuejn pa srknu vino. „Kada je poslednji put viđen?"

„Po verodostojnim svedocima ili po glasinama?"

„Ispričaj mi i jedno i drugo."

„Neki niži vetrorođeni i trgovci tvrde da su u skorije vreme primili lične poruke od kralja, čak pre nedelju dana, ali ja na takve tvrdnje gledam sa sumnjom, moja gospo. Ubrzo nakon što je kraljevo... odsustvo počelo, pojavila su se lažna pisma u kojima se tvrdi da iznose njegove želje. Imao sam prilike da sopstvenim očima vidim nekoliko njegovih naređenja kojima verujem - ili makar verujem pečatu na njima - ali kralja lično? Rekao bih da je prošlo skoro pola godine otkad ga je neko pouzdano video."

„Dakle, gde je?"

Gostioničar slegnu ramenima, kao da se izvinjava. „Neko vreme smo bili sigurni da se iza njegovog nestanka krije Savet trgovaca. Oni retko kada dozvoljavaju da im kralj ne bude u vidnom polju, a uzevši u obzir sve nevolje na jugu, svi smo pretpostavili da su odveli njegovo veličanstvo na neko bezbedno mesto."

„Ali?"

„Ali moji izvori" - što je značilo: njegova žena - „više nisu uvereni u to. Savet trgovaca je u poslednje vreme u pometnji i svaki član pokušava da spreči raspad sopstvenog dela Arad Domana. Da negde drže kralja, već bi ga otkrili."

Kecuejn zakucka noktom po čaši, razdražena svim tim. Ima li onda istine u tome u šta je mladi Al’Tor ubeđen - da je neko od Izgubljenih oteo Alsalama? „Šta još?"

„Aijeli su u gradu, gospo", kaza joj Kvilin, brišući nevidljivu mrlju sa stoljnjaka.

Ona ga bezizražajno pogleda. „Nisam primetila."

On se zasmeja. „Da, da, pretpostavljam da je to očigledno, ali tačan broj Aijela u okolini je dvadeset četiri hiljade. Neki kažu da ih je Ponovorođeni Zmaj doveo ovamo samo da bi pokazao svoju moć i vlast. Napokon, ko je ikada čuo da Aijeli dele hranu? Pola sirotinje u gradu prestravljeno je i ne ide na deljenje hrane jer se boje da su Aijeli zasuli žito nekim svojim otrovima."

„Aijelski otrovi?“ Za takvu glasinu nikada ranije nije čula.

Kvilin klimnu. „Neki tvrde da je to razlog kvarenja hrane, moja gospo."

„Ali hrana se u unutrašnjosti kvarila davno pre nego što su Aijeli stigli, zar ne?"

„Da, da, naravno", odgovori Kvilin. „Ali ponekad je teško setiti se tako nečeg naspram tako mnogo pokvarenog žita. Sem toga, kvarenje se jeste znatno pogoršalo otkad je gospodar Zmaj stigao."

Kecuejn gutljajem vina prikri izraz lica. Pogoršalo se sa Al’Torovim dolaskom? Je li to glasina ili istina? Ona spusti pehar. „A druga čudna dešavanja u gradu?“, oprezno upita, ne bi li videla šta će otkriti.

„Dakle, čula si za njih?", upita Kvilin, naginjući se ka njoj. „Ljudi ne vole da govore o njima - naravno - ali moji izvori sve čuju. Mrtvorođena deca, ljudi koji umiru od padova kakvi ne bi trebalo ni modricu da naprave, kamenje koje se ruši sa zgrada i ubija žene dok trguju. Opasna vremena, moja gospo. Ne volim da širim obične glasine, ali svojim očima sam video brojke!"

Ti događaji nisu bili neočekivani sami po sebi. „Naravno, postoji ravnoteža."

„Ravnoteža?"

„Broj brakova je u porastu", kaza ona, „deca koja naleću na divlje zveri uspevaju da neozleđena pobegnu, prosjaci pod podovima svojih kuća nalaze neočekivana bogatstva. Takve stvari."

„To bi svakako bilo lepo“, zasmeja se Kvilin. „Možemo da priželjkujemo i da se nadamo, moja gospo."

„Nisi čuo za takve priče?", iznenađeno upita Kecuejn.

„Ne, moja gospo. Ako želiš, mogu da se raspitam."

„Raspitaj se." Al’Tor je ta’veren, ali Šara je u ravnoteži. Za svaku slučajnu smrt izazvanu Randovim prisustvom u gradu uvek postoji neko čudesno preživljavanje.

Šta znači ako se to urušava?

Nastavila je da postavlja određena pitanja Kvilinu, pri čemu je na vrhu njenog spiska bilo gde su članovi Trgovačkog saveta. Zna da mladi Al’Tor želi da ih sve zarobi; moglo bi biti veoma korisno kada bi ona mogla da mu obezbedi saznanja o tome gde su oni, što on ne zna. Takođe je zamolila Kvilina da sazna kakvo je stanje u drugim velikim domanskim gradovima i da je obavesti o pobunjenicima ili Taraboncima koji napadaju preko granice.

Izlazeći iz gostionice - nevoljno namičući kapuljaču dok se vraćala u sparno popodne - shvatila je da nakon Kvilinovih reči ima više pitanja nego što ih je imala kada je došla.

Izgledalo je kao da će pasti kiša. Naravno, u poslednje vreme stalno tako izgleda. Oblačno je i sumorno, s tmurnim nebom i oblacima koji su se stopili jedan s drugim obrazujući jednolični zastor. Bar je sinoć zaista pala kiša; iz nekog razloga, tad je tmurno nebo postalo podnošljivije. Kao da je to prirodnije i kao da joj omogućava da se pretvara kako stalna tmina nije još jedan znak pokreta Mračnoga. Sparušio je ljude sušom, zamrzao ih je iznenadnom zimom, a sada je izgleda rešen da ih uništi čistom potištenošću.