„Stalno me čudi", reče joj on gledajući Min, „zašto svi vi pretpostavljate da sam toliko tupav da ne vidim ono što je očigledno. Da, Ninaeva. Da, ovo će me uništiti. Znam."
„Onda - zašto?" upita ga ona. „Zašto nam ne dozvoliš da ti pomognemo?"
On diže pogled - ne da bi nju pogledao, već da bi se zagledao u daljinu. Jedna sluškinja, odevena u belo i kao šuma zeleno Miliserine kuće, tiho pokuca, pa uđe i spusti novi čajnik, uze stari, pa ode.
„Kada sam bio mnogo mlađi", tiho poče on, „Tam mi je ispričao jednu priču koju je čuo dok je putovao svetom. Pričao mi je o Zmajevoj planini. Tada nisam znao da ju je zapravo video sopstvenim očima, niti da me je tamo pronašao. Bio sam samo mali čobanin, a Zmajeva planina, Tar Valon i Kaemlin za mene su bili skoro bajkovita mesta.
Tada mi je ispričao za planinu tako visoku da je naspram nje naš Dvorogi vrh običan kepec. Po Tamovim pričama, niko se nikada nije popeo na vrh Zmajeve planine. Ne zato što je to nemoguće - već zato što bi čovek morao ila utroši i poslednji tračak snage da bi stigao do vrha. Toliko je visoka ta planina da bi borba s njom u potpunosti iscrpla čoveka."
Zaćuta.
„Pa?“, naposletku upita Ninaeva.
On je pogleda. „Zar ne shvataš? Priče tvrde da se niko nikada nije popeo na tu planinu jer onda ne bi imao snage da se vrati. Planinar može da je pobedi, može da se popne do vrha i vidi ono što nijedan čovek nikada nije video. Ali onda bi umro. Najsnažniji i najmudriji istraživači to su dobro znali - i zato nikad nisu ni pokušali da se popnu na nju. To su oduvek želeli, ali čekali su i čuvali taj put za neki drugi dan. Jer znali su da če im biti poslednji."
„Ali to je samo priča", kaza mu Ninaeva. „Legenda."
„Ja sam baš to", odgovori joj Rand. „Priča. Legenda. Nešto što će se godinama nakon ovog dana šapatom pričati deci." Odmahnu glavom. „Ponekad, ne možeš da se vratiš. Moraš da teraš dalje. A ponekad znaš da je uspon pred tobom tvoj poslednji.
Svi vi tvrdite da sam previše očvrsnuo, da ću se neumitno skrhati i pući ako nastavim. Ali pretpostavljate kako postoji potreba da od mene ostane nešto. Da moram da se spustim s planine nakon što jednom stignem do njenog vrhunca.
U tome je stvar, Ninaeva. Sada mi je to jasno. Ja ovo neću preživeti - i zato ne moram da brinem šta će biti sa mnom nakon Poslednje bitke. Ne moram da se suzdržavam, ne moram da čuvam ovu moju napaćenu dušu. Znam da moram da umrem. Oni koji žele da budem mekši, da budem spreman da popustim - to su oni koji ne mogu da prihvate ono što će mi se desiti."
Opet pogleda Min. Ninaeva je ranije u njegovim očima često viđala ljubav dok je gleda, ali oči su mu ovoga puta bile bezizražajne, na istovetno bezosećajnom licu.
„Rande, naći ćemo neki izlaz", kaza mu Ninaeva. „Zacelo postoji način da pobediš i da ostaneš živ."
„Ne", tiho procedi on. „Ne mami me da opet pođem tim putem. To samo vodi do bola, Ninaeva. Ja... nekada sam se nosio mišlju da ću za sobom ostaviti nešto da pomogne da svet preživi nakon moje smrti, ali to je bila borba da ostanem živ. Više ne mogu da udovoljavam sebi. Popeću se na vrh ove krvave planine i pogledati u sunce. Vi ćete se postarati za ono što će uslediti nakon toga. Tako mora biti."
Ona otvori usta da se opet pobuni, ali on je oštro pogleda. „Tako
Ona zatvori usta.
„Noćas si bila dobra“, reče joj Rand. „Sve si nas poštedela mnogo nevolja."
„Učinila sam to jer želim da mi veruješ", kaza Ninaeva pa smesta opsova u sebi. Zašto li je to kazala? Zar je zaista toliko iznurena da je istrtljala prvo što joj je sinulo?
Rand samo klimnu. „Verujem ti ja, Ninaeva. Više nego mnogim drugima. Ti misliš da znaš šta je najbolje za mene, iako ja to ne želim, ali to je nešto što mogu da prihvatim. Razlika između tebe i Kecuejn je u tome što je tebi zaista stalo do mene. Njoj je stalo samo do moje uloge u njenim namerama. Ona želi da učestvujem u Poslednjoj bici. Ti želiš da preživim. Zbog toga sam ti zahvalan. Sanjaj umesto mene, Ninaeva. Sanjaj o stvarima o kojima ja više ne mogu da sanjam."
Nagnu se da uzme Min u naručje; pošlo mu je za rukom uprkos tome što nije imao jednu šaku, tako što je jednu ruku gurnuo ispod nje, pa je uhvatio šakom dok ju je dizao. Ona se promeškolji, pa se pribi uz njega, malčice razbudi i promrmlja kako može da hoda. Nije je spustio - možda zbog iznurenosti u njenom glasu. Ninaeva je znala da ona gotovo svake noći ostaje da čita do kasno, upirući se skoro koliko i Rand.
Noseći Min, on pođe prema vratima. „Najpre ćemo se postarati za Seanšane“, kaza. „Dobro se pripremi za taj susret. Ubrzo nakon toga pobrinuću se za Grendal."
Onda je ostavi. Treperava svetiljka naposletku zgasnu, i ostade samo ona na stolu.
Rand ju je opet iznenadio. I dalje je ista ona vunoglava budala, ali je takođe iznenađujuće samosvesna budala. Kako čovek može da razume tako mnogo toga, a da opet bude takva neznalica?
