Oluja na obzorju полностью

„Pa, gledaj da ih ne odneseš Carstvu, Lejlvin", reče joj Met. „Ne bih da se jednog jutra probudim i otkrijem da si pobegla sa ovim planovima u pokušaju da povratiš svoju titulu!"

Ona je delovala nasmrt uvređeno zato što je uopšte pomislio tako nešto, mada njemu to izgleda kao razumna stvar. Seanšani imaju čudan smisao časti - Tuon nijednom nije pokušala da pobegne od njega, mada je imala mnogo prilika.

Naravno, Tuon je od samog početka pretpostavljala da će se udati za njega. Ona damane je to Prorekla. Plamen ga spalio, neće opet pogledati ka jugu. Neće!

„Gazda Kautone, moj brod sada teraju drugi vetrovi", jednostavno mu odgovori Lejlvin, pa se okrenu od njega i pogleda Bejla.

„Ali ti ne želiš da nam pomažeš u borbi protiv Seanšana", pobuni se Met. „Čini se da bi..."

„Momče, sadak si zašo u duboke vode", tiho ga prekide Bejl. „Jašta, duboke vode, pune sa zubate ribe. Možda vreme ti je da batališ da se tako glasno praćakaš."

Met zatvori usta. „Pa dobro“, reče. Zar njih dvoje ne bi trebalo da se prema njemu ponašaju s više poštovanja? Zar on nije nekakav seanšanski princ, ili tako nešto? Trebalo je da zna da mu to neće biti od pomoći s Lejlvin i bradatim pomorcem.

Bilo kako bilo, jeste bio iskren. Ono što je Aludra kazala ima smisla, ma koliko isprva zvučalo sumanuto. Biće im potrebno mnogo kovačnica. Sada mu još više smeta to što će mu biti potrebne nedelje kako bi stigao do Kaemlina. Te nedelje provedene u putu trebalo bi da se utroše na pravljenje zmajeva. Mudar čovek zna da nema svrhe kidati živce zbog dugih marševa - ali Met je u poslednje vreme daleko od mudrog čoveka.

„Dobro“, opet kaza, pa pogleda Aludru. „Mada - iz potpuno drugih razloga - voleo bih da uzmem ove planove i da ih stavim negde na sigurno mesto."

„Potpuno drugih razloga?", bezizražajno upita Lejlvin, kao da u njegovim rečima traži novu uvredu.

„Da“, odgovori Met. „A ti razlozi su to što ne želim da budu ovde kada Aludra lupi nekim cvetom noći kako ne treba i raznese sebe sve do Tarvinovog procepa!"

Aludra se na to zasmeja, mada je Lejlvin opet delovala uvređeno. Tako je teško ne uvrediti Seanšane. Njih i krvave Aijele. Baš je čudno kako su po mnogo čemu potpuno različiti, a opet umnogome slični.

„Mete, slobodno uzmi planove", kaza mu Aludra. „Sve dok ih čuvaš u onom sanduku sa svojim zlatom. To je jedini predmet u čitavom taboru kom ćeš posvetiti pažnju."

„Najljubaznije zahvaljujem", odgovori on, pa se sagnu da pokupi hartiju, ne obraćajući pažnju na prikrivenu uvredu. Zar se nisu upravo pomirili? Krvava žena. „Usput, skoro sam zaboravio - Aludra, razumeš li se u samostrele?"

„Samostrele?", upita ona.

„Da“, kaza Met, slažući listove. „Računam da bi trebalo da postoji neki način da se brže zatežu. Znaš, kao ovi novi čekrci, ali možda s nekakvom oprugom, ih već nečim takvim. Možda čekrk koji bi mogao da se okreće a da se oružje ne spušta pre toga."

„Mete, ja teško da se razumem u takve stvari", odgovori mu Aludra.

„Znam. Ali ti si pametna i snalaziš se oko toga, pa možda..."

„Moraćeš da nađeš nekog drugog", reče mu Aludra, pa se okrenu da uzme još jedan napola završeni cvet noći. „Previše sam zauzeta."

Met gurnu ruku pod šešir i počeša se po glavi. „To...“

„Mete!" začu se nečiji glas. „Mete, moraš da pođeš sa mnom!" Met se okrete kada Olver utrča u Aludrin logor. Bejl diže ruku da ga zaustavi, ali Olver - naravno - samo protrča ispod nje.

Met se ispravi. „Šta je bilo?“, upita.

„Neko je došao u logor“, odgovori Olver, a uzbuđenje mu je zračilo s lica, koje je bilo prizor za sebe - uši prevelike, nos zgnječen, usta preširoka. Ružnoća je dražesna kada je reč o detetu njegovih godina, ali kada odraste - neće imati toliko sreće. Možda su ostali u logoru u pravu što ga uče da koristi oružje. S takvim licem, biće mu bolje da nauči kako da se brani.

„Čekaj, polako", reče mu Met, pa zadenu Aludrine planove za poj as. „Neko je došao? Ko? Zašto sam ja potreban?"

„Talmanes me je poslao da te dovedem", odgovori Olver. „Kaže da je reč o nekome važnom. Rekao mi je da ti kažem kako ona ima neke listove s tvojim crtežom i da joj je lice upečatljivo, šta god to značilo. To...“

Olver nastavi da priča, ali Met prestade da ga sluša. Klimnu Aludri i ostalima, pa istrča iz njenog logora, pored čaršava, i uđe u šumu. Olver ga je pratio dok je Met žurio ka prednjem delu logora.

Tu je na jednoj kratkonogoj beloj kobili sedela dežmekasta žena, nalik na neku bakicu, u smeđoj haljini i prosede kose prikupljene u punđu. Bila je opkoljena vojnicima, a Talmanes i Mandevin stajali su tačno ispred nje, kao dva kamena stuba koja brane ulaz u luku.

Ta žena je imala lice jedne Aes Sedai, a pored njenog konja stajao je jednako ostareli Zaštitnik. Mada mu je kosa bila proseda, zdepasti čovek je zračio onom opasnošću, kao što je slučaj sa svim Zaštitnicima. Nepokolebljivo je gledao vojnike, ruku prekrštenih.

Aes Sedai se nasmeši kada Met dotrča. „Ah, baš lepo", reče. „Otkad smo se rastali, postao si baš hitar, Metrime Kautone."