„Verin", kaza Met, malčice zadihan od trčanja. Pogleda Talmanesa, koji diže list hartije, sa otisnutim Metovim licem. „Otkrila si ko u Trasteru deli te moje slike?"
Ona se zasmeja. „Moglo bi se reći."
On je pogleda pravo u te tamnosmeđe oči jedne Aes Sedai. „Krv i krvavi pepeo", progunđa. „To si bila
„I to već duže", vedrim glasom dodade Verin. „Prilično protiv svoje volje."
Met sklopi oči. Toliko o njegovom zamršenom planu za napad. Plamen ga spalio. A baš je bio dobar plan. „Kako si otkrila da sam ovde?", upita je otvarajući oči.
„Jedan ljubazan trgovac došao je pre sat vremena u Traster i objasnio mi da je upravo završio sastanak s tobom, te da si mu ti velikodušno platio za skicu Trastera. Mislila sam da bi najbolje bilo da poštedim taj jadni grad tvojih... saradnika, i da jednostavno dođem kod tebe."
„Pre sat vremena?", upita Met i namršti se. „Ali do Trastera i dalje ima pola dana marša! “
„Zaista je tako.“ Verin se nasmeši.
„Plamen me spalio", kaza on. „Naučila si da Putuješ, zar ne?“ Njoj se osmeh samo raširi. „Pretpostavljam da pokušavaš da stigneš do Andora, gazda Kautone.“
„Zavisi", odgovori Met. „Možeš li da nas odvedeš tamo?“
„Za veoma kratko vreme“, odgovori Verin. „Mogla bih da prebacim tvoje ljude u Kaemlin do večeras. “
Svetlosti! Marš skraćen za dvadeset dana? Možda će i
„Šta hoćeš?", upita je.
„Iskrena da budem", odgovori mu ona i blago uzdahnu. „Ono što ja
„
„Da“, odgovori mu ona. „Hajde, moramo da popričamo o mnogo čemu.“ Ona trznu uzdama i potera konja u logor, a Talmanes i Mandevin joj se nevoljno skloniše s puta da je propuste. Met im se pridruži, gledajući je kako ide pravo prema logorskoj vatri.
„Izgleda neće biti napada", primeti Talmanes. Nije zvučao tužno zbog toga. Mandevin dodirnu povez preko oka. „Znači li to da ja mogu da se vratim kod moje jadne stare tetke?“
„Ti
„Dobro", reče Mandevin, „hoću da sledećeg puta ja budem Zaštitnik, važi, Mete?“
Met samo uzdahnu i požuri za Verin.
Hladan morski lahor preplavio je Randa istog trena kada je projahao kroz kapiju. Taj povetarac, mek kao paperje, sa sobom je nosio mirise koji su se dizali iznad hiljadu logorskih vatri na kojima se podgrevalo jutarnje varivo.
Rand zauzda Tai’daišara, nespreman da dočeka sećanja koja ti mirisi nose sa sobom. Sećanja na vreme kada još nije bio siguran kakva je njegova uloga na svetu. Sećanje na vreme kada ga je Met neprestano podbadao zbog toga što nosi skupe kapute, iako je Rand stalno pokušavao da to izbegava. Sećanja na vreme kada se stideo barjaka koji se sada vijore za njim. Nekada je uporno tražio da ih kriju, kao da tako može sakriti sopstvenu sudbinu.
Povorka konjanika ga je čekala, a sedla su škripala i konji rzali. Rand je samo jednom - i to nakratko - boravio u Falmeu. Tada nigde nije mogao dugo da se zadržava. Mesece je provodio ili u poteri ili izbegavajući poteru. Fejn ga je doveo do Falmea, noseći Rog Valera i rabinski bodež za koji je Met bio vezan. Boje opet sevnuše čim pomisli na Meta, ali Rand nije obraćao pažnju na njih. Tih nekoliko trenutaka, boravio je u prošlosti.
Falme je bio prekretnica Randovog života, značajna poput one koja se kasnije odigrala u jalovim aijelskim zemljama kada je dokazao da je Kar’a’karn. Nakon Falmea, više nije bilo skrivanja, niti pokušavanja da pobegne od onoga što jeste. Bilo je to mesto kada je prvi put priznao sebi da je ubica, mesto kada je prvi put shvatio kakvu opasnost predstavlja po ljude oko sebe. Pokušao je da ih sve ostavi za sobom - ali pošli su za njim.
U Falmeu je mladi čobanin sagoreo, a njegov pepeo se rasuo na tim morskim vetrovima. Iz tog pepela uzdigao se Ponovorođeni Zmaj.
Rand potera Tai’daišara napred, a povorka opet krenu. Naredio je da se kapija otvori nedaleko od grada, nadajući se da je damane neće videti. Naravno, naredio je da je otvore Aša’mani - skrivajući tako tkanja od žena - ali nije želelo da uopšte vide Putovanje. Jedna od njegovih najvećih prednosti bilo je to što Seanšani ne mogu da Putuju.
