Oluja na obzorju полностью

Falme je bio podignut na parčencetu zemlje - poluostrvu Tomanskoj glavi - zarivenom u Aridski okean. Visoke litice sa obe strane grada kršile su talase, tako da se u daljini čula tiha rika. Zgrade od tamnog kamena prekrivale su poluostrva poput oblutaka na rečnom dnu. Većinom su ta zdanja bila četvrtaste prizemne kuće - široke, kao da su žitelji očekivali da će se talasi preliti preko litica i srušiti im se na domove. Trava u tim krajevima nije bila osušena kao u severnijim predelima, ali sveže prolećno rastinje počelo je da žuti i kopni, kao da vlati žale zbog toga što su promolile glave iz tla.

Poluostrvo se spuštalo u prirodnu luku, gde su bili ukotvljeni brojni seanšanski brodovi. Seanšanski barjaci vijorili su se, obeležavajući taj grad kao deo Carstva; najviši barjak iznad grada na sebi je nosio zlatnog jastreba u letu, s tri munje u kandžama. Jastreb je bio opervažen plavim.

Čudna stvorenja koja su Seanšani doveli sa svoje strane okeana kretala su se ulicama, predaleko da bi Rand razabrao pojedinosti. Rakeni su leteli nebom; izgleda da ih Seanšani tu drže u velikom broju. Tomanska glava beše odmah južno od Arad Domana, pa je i grad nesumnjivo bio veliko uporište za seanšanski pohod na sever.

Taj pohod danas će se okončati. Rand mora sklopiti primirje i ubediti Kćer Devet meseca da povuče svoje vojske. Taj mir biće kao zatišje pred buru. On neće zaštititi svoj narod od rata. Samo će ih sačuvati da izginu negde drugde. Ali učiniće ono što se učiniti mora.

Ninaeva dojaha do njega kada su nastavili prema Falmeu. Njena plavo-bela haljina bila je skrojena po domanskoj modi, ali od daleko deblje - i skromnije tkanine. Izgleda da prihvata modu širom sveta, noseći haljine iz gradova u kojima boravi, ali namećući im svoj osećaj primerenosti. Randu bi to nekada bilo smešno, ali više mu nije moguće da to oseća. Sve što sada može da oseti u sebi jeste studen, ukočenost povrh vodoskoka zaleđenog gneva.

Moraće taj gnev i tu ukočenost dovoljno dugo održati u ravnoteži. Moraće.

„I tako smo se vratili", kaza Ninaeva. Njen višebojni ter’angrealski nakit pomalo je kvario utisak koji je ostavljala jednostavno skrojena haljina.

„Da“, odgovori Rand.

„Pamtim kada smo poslednji put bili ovde", reče ona. „Takva pometnja, takvo ludilo. A na kraju svega toga, našli smo tebe s tom ranom na boku."

„Da“, prošapta Rand. Tu prvu od svojih neizlečivih rana zaradio je tu, boreći se sa Išamaelom na nebu iznad grada. Rana je zapekla čim se toga setio. Zapekla i zabolela. Na bol je sad gledao kao na starog prijatelja, kao na podsetnik da je i dalje živ.

„Videla sam te na nebu", nastavi Ninaeva. „Nisam verovala u to. Ja... pokušala sam da Izlečim tu ranu, ali tada sam i dalje bila pod unutrašnjim otporom, a nisam mogla da se razbesnim. Min nije htela da se odvoji od tebe."

Min danas nije pošla s njim. I dalje su bliski, ali nešto se u njihovom odnosu promenilo. Baš kao što se oduvek bojao da će se dogoditi. On zna da je njoj svaki put kada ga pogleda pred očima on kako je davi.

Pre svega nekoliko nedelja, on je ne bi mogao sprečiti da ne pođe s njim, bez obzira na sve. Sada je bez reči ostala.

Led. Ubrzo će sve biti gotovo. Nema prostora za žaljenje i tugu.

Aijeli potrčaše napred kako bi istražih je li neko postavio zasedu. Mnogi su nosili crvene poveze na glavama. Rand se nije brinuo zbog zasede. Seanšani ga neće izdati, ako među njima nema još nekog Izgubljenog.

Rand spusti ruku i dodirnu mač za pojasom. Bio je blago povijenog sečiva, u crnim kanijama oslikanim izuvijanim zmajevima, crvenim i zlatnim. To ga je iz više razloga podsetilo na njegov poslednji boravak u Falmeu.

„Kada sam prvi put bio u ovom gradu", tiho kaza Rand, „ubio sam čoveka mačem. Nikada nisam pričao o tome. Bio je to seanšanski velmoža, majstor sečiva. Verin mi je kazala da ne usmeravam u gradu, pa sam se s njime suočio samo s mačem u rukama. Pobedio sam ga. Ubio sam ga.“

Ninaeva izvi jednu obrvu. „Dakle, ipak imaš pravo na to da nosiš sečivo označeno čapljom."

Rand odmahnu glavom. „Nije bilo svedoka. Met i Hurin borili su se negde drugde. Videli su me odmah nakon borbe, ali nisu bili svedoci smrtonosnog udarca."

„Zar su svedoci bitni?", izrugnu se ona. „Porazio si jednog majstora sečiva, pa si stoga i ti majstor sečiva. To jesu li te drugi videli ili nisu - potpuno je nebitno."

On je pogleda. „Ninaeva, čemu znak čaplje ako ne da ga drugi vide?"

Ona na to ništa ne odgovori. Ispred njih, neposredno izvan grada, Seanšani su podigli crno-beli prugasti paviljon. Kao da je na stotine parova sul’dam i damana stajalo oko otvorenog šatora; damane su bile u prepoznatljivim sivim haljinama, a sul’dam u crveno-plavim haljinama s munjama na nedrima. Rand je sa sobom poveo svega nekoliko ljudi koji mogu da usmeravaju: Ninaevu, tri Mudre, Korelu, Narišmu i Flina. Bio je to svega deo onih kojima je imao pristup, čak i da ne pozove svoje jedinice razmeštene na istoku.