Oluja na obzorju полностью

Ali ne - pametnije je to što je sa sobom poveo samo simboličnu stražu, kako bi izgledalo da dolazi u miru. Ako se taj sastanak pretvori u bitku, Randova jedina nada biće da brzo pobegne pomoću kapije. Ili to... ih da učini nešto kako bi potpuno okončao sukob.

Figurica čoveka koji visoko diže kuglu visila je sa sedla. Pomoću nje, možda bi mogao da se suprotstavi damanama, makar ih bilo stotinu. Dve stotine. Dobro pamti Moć koju je u sebi držao dok je čistio saidin. Bila je to Moć dovoljno velika da čitave gradove sravni sa zemljom, da uništi svakoga ko mu stane na put.

Ne. Toga neće biti. Ne može priuštiti da dođe do toga. Seanšani zacelo znaju da bi se napad na njega završio nevoljom. Rand je opet došao da se sastane s njima, svestan da je izdajica u njihovim redovima pokušala da ga zarobi ili ubije. Zacelo će uvideti da je iskren u svojim namerama.

Ali ako to ne uvide... Pruži ruku i zgrabi pristupni ključ, pa ga za svaki slučaj ubaci u onaj svoj preveliki spoljni džep na kaputu. Onda duboko udahnu, pa se pribra i posegnu za Prazninom. Onda u njoj zgrabi Jednu moć.

Mučnina i vrtoglavica skoro da ga oboriše na tle. Zanjiha se, nogama čvrsto stežući Tai’daišara, rukom grabeći pristupni ključ u džepu. Stisnu zube. U pozadini njegovog uma Lijus Terin se probudio. Luđak je počeo da se otima za Jednu moć. Bila je to očajnička borba, i kada je Rand na kraju pobedio, shvatio je da se pogurio u sedlu.

I da opet mrmlja sebi u bradu.

„Rande?“, pozva ga Ninaeva.

Rand se ispravi. On jeste Rand, zar ne? Ponekad, nakon takve bitke, teško mu je da se seti ko je. Je li napokon potisnuo Randa, uljeza, i postao Lijus Terin? Juče se probudio u podne, zgrčen u jednom budžaku svojih odaja, plačući i šapćući sebi u bradu o Ilijeni. Osećao je mekoću njene duge zlatne kose u svojim rukama i sećao se kako ju je grlio. Sećao se kako je mrtva ležala pred njegovim nogama, ubijena Jednom moći.

Ko je on?

Zar je zaista bitno?

„Jesi li dobro?“, opet upita Ninaeva.

„Dobro smo.“ Rand nije ni shvatio da govori u množini sve dok mu te reči nisu sletele sa usana. Vidno se popravlja, mada je i dalje malo pomućen. Još od one bitke u kojoj mu je Semirhag spržila ruku, sve je pomalo izobličeno. On to više i ne primećuje.

Ispravi se, pa povuče još malo Moći kroz pristupni ključ, ispunjavajući sebe saidinom. Bio je tako sladak, uprkos mučnini koju izaziva. Žudeo je da povuče još više u sebe, ali nekako se zadržao. U sebi već ima više Moći nego što ma ko može da drži bez pomoći. Biće to dovoljno.

Ninaeva baci pogled na statuicu. Kugla na vrhu slabašno je svetlela. „Rande...“

„Držim samo malo više Moći, kao predostrožnost." Što neko u sebi drži više Jedne moći, to ju je teže staviti pod štit. Ako damane pokušaju da ga zarobe, biće zatečene njegovom otpornošću. Možda će moći da se suprotstavi čak i punom krugu. „Neću dozvoliti da me opet zarobe", prošapta. „Nikada više. Neće me iznenaditi."

„Možda bi trebalo da se vratimo", reče Ninaeva. „Rande, ne moramo da se sastanemo s njima pod njihovim uslovima. To..."

„Ostaćemo", tiho reče Rand. „Završićemo šta imamo s njima - ovde i sada." Video je jednu priliku kako sedi u paviljonu za stolom na postolju. Preko puta te prilike stajala je stolica, na istoj visini. To ga je iznenadilo. Na osnovu onoga što zna o Seanšanima, očekivao je da će morati da se raspravlja i da zahteva ravnopravan položaj.

Je li to Kći Devet meseca? To dete? Rand se namršti približavajući se paviljonu, ali onda shvati da ona zapravo nije dete, već veoma sitna žena. U crnoj odeći, bila je tamne puti, kao da je iz Morskog naroda. Njeno spokojno okruglo lice bilo je umrljano sivo-belim pepelom. Kada se malo bolje zagledao, učinilo mu se da je njegovih godina.

Rand duboko udahnu i sjaha. Vreme je da se rat okonča.

Ponovorođeni Zmaj je mlad. Tuon je to i bilo rečeno, ali nekako je za nju i dalje bilo iznenađujuće.

Zašto li je iznenađena njegovom mladošću? Zavojevački junaci često su mladi. I Artur Hokving lično, veliki začetnik Carstva, bio je mladić kada je započeo svoj osvajački pohod.

Oni koji osvajaju, oni koji vladaju svetom, brzo sagore, kao svetiljke nepotkresanih fitilja. Bio je u zlatnom i crvenom na crnom, a dugmad njegovog kaputa zablistala su kada je sjahao sa svog velikog crnog pastuva i prišao paviljonu. Crni kaput beše izvezen crvenim i zlatnim vezom po rubovima rukava - to da mu je nedostajala šaka bilo je veoma upadljivo zbog tih rubova - ali odeća mu je inače bila jednostavna i neukrašena. Kao da on smatra kako nema potrebe da ukrasima skreće pažnju sa svog lica.

Kosa mu je bila boje zalaska sunca - tamnoriđa. Držanje mu beše kraljevsko - korak odlučan, samouveren, a gledao je pravo preda se. Tuon su učini da tako hoda, da ne uzmiče. Pitala se ko li je njega podučavao. Verovatno je imao najbolje učitelje da ga pripreme kako da se ponaša među kraljevima i vođama. Mada, izveštaji kažu da je odrastao kao čobanin u nekom selu. Možda je to priča, pažljivo proneta da bi mu obezbedila naklonost običnih ljudi?