„Nema potrebe plašiti ili uzbunjivati one koji tamo žive", kaza mu Rand i ne okrećući se od karte. Hladan vazduh je i dalje duvao kroz otvorenu kapiju. „Odlazi brzo i brzo se vrati, Ramšalane. Ostaviću ovu kapiju otvorenu sve dok se ne vratiš. Moje strpljenje nije beskrajno i ima mnogo njih kojima bih mogao da se obratim za ovaj zadatak."
„Ja...“ Taj čovek kao da je razmišljao o mogućoj opasnosti. „Naravno, gospodaru Zmaju." Duboko udahnu, pa s nelagodom pođe prema procepu u vazduhu, kao mačka koja ulazi u baru. Min oseti sažaljenje prema tom čoveku.
Opale iglice zapucketaše kada Ramšalan zađe u šumu. Lahor je tiho hučao kroz drveće; baš je bilo čudno slušati taj zvuk u unutrašnjosti udobnog zamka. Rand ostavi kapiju otvorenu, i dalje zureći u kartu.
„Dobro, Rande", nakon nekog vremena zatraži da čuje Ninaeva, prekrstivši ruke ispod nedara. „Kakvu to igru igraš?"
„Kako bi je
Min se namršti. „Ko?“, upita gledajući Ninaevu. Aes Sedai slegnu ramenima.
Rand ih pogleda. „Verujem da je u istoriji poznat kao Tors Slomljeni."
Min opet odmahnu glavom. Ninaeva joj se pridruži. Istina, ni jedna ni druga nisu preterano upoznate sa istorijom, ali Rand se ponašao kao da je trebalo da njih dve znaju za to ime. Randovo lice poprimi još kameniji izraz i samo malčice pocrvene, okrećući se od njih. „Ostaje pitanje", reče tihim ali napetim glasom. „Kako bi se ti borila protiv nje, Ninaeva?"
„Rande al’Tore, neću da igram tvoje igre", odbrusi mu Ninaeva. „Očigledno si već rešio šta ćeš da radiš. Zašto mene pitaš?"
„Zato što bi to što nameravam da uradim trebalo da me prestravljuje", odgovori on. „Ali nije tako."
Min se naježi. Rand klimnu Devicama u dovratku. One hitro pređoše sobu i skočiše kroz kapiju, pa se rastrčaše po borovoj šumi, brzo nestajući s vidika. Svih dvadeset je bilo manje bučno od jednog Ramšalana.
Min je čekala. Sa suprotne strane kapije, daleko sunce bilo je skriveno s vidika dok je bacalo kasnu popodnevnu svetlost na senkama zastrto šumsko tle. Nakon nekoliko trenutaka, belokosa Sulin se pojavi na vidiku i klimnu Randu. Sve je čisto.
„Hajde", kaza Rand i priđe kapiji. Min pođe za njim, mada je Ninaeva - koja se zatrčala - prestiže.
Prešli su na pravi tepih smeđih borovih iglica, prljavih od dugog sna pod sada nestalim zimskim snegovima. Grane su se češale jedna o drugu na povetarcu, a planinski vazduh bio je još hladniji nego što bi se reklo po lahoru. Min je priželjkivala da na sebi ima plašt, ali sada nije bio trenutak da ga traži. Rand pođe pravo kroz šumu, a Ninaeva potrča za njim, tiho mu nešto govoreći.
Ninaeva neće izvući iz Randa ništa korisno - ne kada je tako raspoložen. Njih dve će jednostavno morati da sačekaju da im on otkrije šta namerava. Min krajičkom oka primeti neke Aijelke u šumi, ali samo na tren - i to kada nisu pokušavale da se sakriju. Svakako su se odlično privikle na život u mokrozemlju. Kako su ljudi odrasli u Pustari tako nagonski znali kako da se sakriju u šumi?
Šuma je prestajala ispred njih. Min požuri da se pridruži Randu i Ninaevi, koji su stali povrh jednog blagog grebena. Odatle se pruža pogled na šumu i drveće se ispod grebena spuštalo nalik na zeleno-smeđe more. Borovi su se razmicali na obalama jednog planinskog jezerceta, koje se prostiralo u trouglastoj udolini.
Povrh sopstvenog grebena, visoko iznad vode, nalazila se zadivljujuća kamena građevina. Pravougaona i visoka, bila je sazdana u obličju nekoliko tornjeva podignutih jedan preko drugog, pri čemu je svaki od njih bio neznatno tanji od onog ispod sebe. To je palati davalo skladan oblik - tako da je bila utvrđena, ali istovremeno nalik na pravi dvor. „Prelepa je“, izusti Min.
„Podignuta je u drugačija vremena", odgovori Rand. „Vremena kada su ljudi još mislili da veličanstvenost daje snagu nekoj građevini."
Palata je bila udaljena, ali ne toliko da Min ne bi mogla da razazna ljude koji stražare na grudobranima, noseći halebarde na ramenima i sa oklopnim prsnicima od kojih se odbijala sunčeva svetlost. Okasnila lovačka družina baš tada projaha kroz kapije, s velikim jelenom privezanim preko tovarnog konja, a nekoliko radnika u blizini seklo je jedno oboreno drvo, možda za ogrev. Dve služavke u beloj odeći nosile su vodu s jezera u vedrima zakačenim na obramice, a svetla su se palila u prozorima duž te građevine. Bilo je to jedno živo imanje, smešteno u ogromno zdanje.
„Misliš li da je Ramšalan uspeo da se snađe?" upita Ninaeva, ruku prekrštenih, očigledno pokušavajući da ne deluje kao da je zadivljena.
