„Čak ni budala poput njega ne bi mogla da promaši nešto takvo", odgovori Rand, gledajući netremice. I dalje je nosio onu statuicu u džepu. Min je priželjkivala da ju je ostavio. Bilo joj je nelagodno zbog toga kako je dodiruje. Miluje.
„Dakle, poslao si Ramšalana u smrt“, reče mu Ninaeva. „Šta ćeš time postići?"
„Neće ga ona ubiti", odgovori Rand.
„Kako možeš biti siguran u to?“
„To nije njen manir", odgovori Rand. „Ne ako može da ga iskoristi protiv mene."
„Nije valjda da očekuješ da će ona poverovati u onu priču koju si mu ispričao?" kaza Min. „U to da si ga poslao da sklapa savezništva s domanskim plemićima?"
Rand lagano odmahnu glavom. „Ne. Nadam se da će poverovati bar u neki deo te priče, ali ne očekujem to. Min, ozbiljno sam mislio ono što sam o njoj kazao - ona je lukavija od mene. A bojim se da me poznaje bolje nego što ja poznajem nju. Ona će ga skoliti Prinudom i izvući iz njega čitav onaj razgovor koji smo vodih. Nakon toga će naći neki način da taj razgovor iskoristi protiv mene."
„Kako?", upita Min.
„Ne znam. Voleo bih da znam. Smisliće nešto pametno, a onda osvojiti Ramšalana veoma istančanom Prinudom, koju ja neću moći da predvidim. Staviće me pred izbor da ga zadržim u svojoj blizini i da gledam šta on radi, ih da ga oteram od sebe. Ali naravno - ona će imati na umu i tu mogućnost, pa će moj potez - kakav god bude bio - samo pokrenuti druge planove koje je pripremila."
„Pričaš kao da nije moguće da pobediš", mršteći se primeti Ninaeva. Ona kao da nije ni primećivala hladnoću. Zapravo, nije ni Rand. Min nikada nije mogla da odgonetne kako im polazi za rukom da zanemaruju hladnoću i vrelinu. Tvrde da to nikakve veze nema s Jednom moći, ali ako je tako - zašto su onda Rand i Aes Sedai jedini koji to mogu da izvedu? Hladnoća izgleda ne smeta ni Aijelima, ali oni se ne računaju. Njima kao da uobičajene ljudske brige nikada ne smetaju, mada umeju da budu veoma razdražljivi zbog najnasumičnijih i najbeznačajnijih stvari.
„Ne možemo da pobedimo, kažeš?“, upita Rand. „Da li to pokušavamo? Da pobedimo?“
Ninaeva izvi obrvu. „Zar ti više ne odgovaraš na pitanja?"
Rand se okrenu i pogleda Ninaevu. Pošto je stajala s njegove druge strane, Min nije mogla da vidi kakav mu je izraz lica, ali videla je kako Ninaeva bledi. Sama je kriva. Zar ne vidi koliko je Rand napet? Možda se Min nije naježila samo od hladnoće. Prišla mu je bliže, ali on je nije zagrlio kao što bi nekada učinio. Kada se naposletku okrenuo od Ninaeve, Aes Sedai je malčice klonula, kao da ju je pre toga pogledom čvrsto držao.
Rand je neko vreme ćutao, pa su zato tiho čekali na planinskom grebenu dok se daleko sunce kretalo ka obzorju. Ispod njih, pored bedema tvrđave, nekoliko konjušara počelo je da šeta konje. Nova svetla raspalila su se u prozorima utvrđenja. Koliko li je ljudi Grendal tu dovela? Na desetine, ako ne i na stotine.
Zvuk kršenja granja po žbunju iznenada privuče Mininu pažnju; to kršenje bilo je propraćeno psovkama. Min se lecnu kada buka krajnje naglo utihnu.
Nekoliko trenutaka kasnije, mali odred Aijela priđe vodeći raščupanog Ramšalana, čija je lepa odeća bila prepuna iglica i izgrebana od granja. On otrese prašinu sa sebe, pa načini korak ka Randu.
Device ga zadržaše. On ih pogleda, pa naheri glavu. „Moj gospodaru Zmaju?"
„Je li zaražen?", upita Rand Ninaevu.
„Čime?", upita ga ona.
„Grendalinim dodirom."
Ninaeva priđe Ramšalanu i pogleda ga na trenutak. Zatim zasikta i odgovori: „Da, Rande, on je pod teškom Prinudom. Ovde ima mnogo tkanja. Nije onako strašno kao kod voskarovog šegrta, ili je možda samo istančanija."
„Ovaj", poče Ramšalan, „moj gospodaru Zmaju, šta se to dešava? Gospa onog zamka tamo dole bila je krajnje prijateljski nastrojena - ona je saveznica, milostivi. Od nje nemaš čega da se bojiš! Moram reći da je veoma istančanog ukusa."
„Je li tako?“, tiho upita Rand. Mrak je padao a sunce zalazilo za daleke planine. Sem te slabe večernje svetlosti, jedino osvetljenje dopiralo je iz još otvorene kapije iza njih. Blistala je od sjaja svetiljki, kao primamljiva vrata koja vode nazad u toplinu, daleko od tog mesta kojim vladaju senke i studen.
Randov glas zvučao je tako hladno - gore nego što je Min ikada čula.
„Rande“, reče mu ona, dodirnuvši ga po ruci. „Hajde da se vratimo."
„Moram da uradim nešto", odgovori joj on, i ne gledajući je.
„Razmisli još malo o tome“, zamoli ga Min. „Bar se posavetuj s nekim. Možemo da pitamo Kecuejn ih...“
„Kecuejn me je držala u kutiji, Min", tiho je prekide. Lice mu je bilo u senci, ali kada se okrenuo prema njoj, u očima mu se odrazila svetlost iz otvorene kapije. Narandžasta i crvena. U glasu mu se čula primeša gneva.
