Oluja na obzorju полностью

„U kutiji", prošapta Rand. „Mada je Kecuejnina kutija imala nevidljive zidove, jednako je sputavala kao bilo koja druga u kojoj sam ikada bilo zatvoren. Njen jezik je bio daleko bolniji od svakog štapa koji sam osetio na svojoj koži. Sada to uviđam."

Rand se izmače od Mininog dodira.

„Čemu sve ovo?" zatraži da čuje Ninaeva. „Poslao si ovog čoveka da istrpi Prinudu, znajući šta će mu to učiniti? Nemam namere da gledam kako još jedan čovek pati i umire zbog ovog! Šta god da mu je učinila, neću to da uklanjam! Ako to uzrokuje smrt, sam ćeš biti kriv."

„Milostivi?" upita Ramšalan. Min obuze napetost od sve većeg straha u njegovom glasu.

Sunce je zašlo; Rand je sada bio samo senka u mraku. Tvrđava je bila crni obris sa svetiljkama koje su obasjavale rupe u njenim zidovima. Rand priđe ivici grebena, pa izvadi pristupni ključ iz džepa. Statua slabašno zasvetli, kao da je crvena svetlost dopirala iz njenog srca. Ninaeva oštro uzdahnu.

„Vas dve niste bile prisutne kada me je Kalandor izneverio", reče on u mraku. „To se dva puta dogodilo. Jednom sam pokušao da pomoću njega vaskrsnem mrtve, ali dobio sam samo telo kojim sam mogao da upravljam kao da je lutka. Jednom sam pokušao da pomoću njega uništim Seanšane, ali izazvao sam skoro jednako smrti među svojim vojskama kao među njihovim.

Kecuejn mi je kazala da je uzrok tog drugog neuspeha mana u Kalandoru. Vidite, njime ne može da vlada samo muškarac. Kalandor radi samo ako je muškarac u kutiji. Kalandor je primamljiv povodac, čija je svrha da se ja svojevoljno predam."

Kugla na pristupnom ključu blesnu u jarku svetlost, delujući skoro kao kristal. Svetlost u njoj bila je skerletna, a u srži blistava i jarka - kao da je neko u jezero krvi bacio usijanu stenu.

„Vidim drugačiji odgovor na ono što me muči“, nastavi Rand, i dalje šapatom. „Oba puta kada me je Kalandor izneverio bio sam nehajan kada je reč o mojim osećanjima. Pustio sam da me narav vodi. Min, ja ne smem da ubijam s besom. Moram da taj bes držim u sebi; moram da ga usmeravam kao što usmeravam Jednu moć. Svaka smrt mora biti promišljena. Namerna."

Min nije mogla da mu odgovori. Nije mogla da pretoči svoje strahove u reči, da nađe način da ga spreči. Oči su mu i dalje bile u senci, uprkos tečnoj svetlosti koju je držao ispred sebe. Ta svetlost je bacala senke od njega, kao da je on u središtu nemog praska. Min se okrenu prema Ninaevi; Aes Sedai ga je razrogačeno gledala, malčice otvorenih usta. Ni ona nije znala šta da kaže.

Min se opet okrenu prema Randu. Nije ga se bojala u trenutku kada samo što je nije ubio sopstvenom rukom. Ali - tada je znala da joj ne nanosi bol Rand, već Semirhag.

Ali ovaj Rand - sa šakom u plamenu, pogleda istovremeno napetog i tako hladnog - užasava je.

„Već sam to učinio", prošapta. „Jednom sam rekao da ne ubijam žene, ali bila je to laž. Ubio sam jednu ženu davno pre nego što sam se suočio sa Semirhag. Zvala se Lija. Ubio sam je u Šadar Logotu. Ubio sam je - i to nazvao milošću."

Okrenu se prema tvrđavi ispod brda.

„Oprosti mi", kaza on, ali to kao da nije bilo upućeno Min, „zbog toga što ću i ovo nazvati milošću."

Nešto nemoguće jarko pojavi se u vazduhu pred njim, a Min vrisnu i ustuknu. Činilo se kao da se čak i vazduh krivi, kao da u strahu beži od Randa. Nekakav vetar ponese prašinu ukrug oko njega, a drveće zastenja, obasjano jarkobelom svetlošću dok su borove iglice puckale kao stotinu hiljada buba koje gmižu jedna preko druge. Min više nije mogla da razazna Randa, već samo bleštavu i blistavu silu svetlosti. Čistu moć, prikupljenu na jedno mesto, zbog koje su joj se dlačice na rukama kostrešile. U tom trenu, osetila je da razume šta je Jedna moć. Bila je tu, pred njom, otelotvorena u čoveku po imenu Rand al’Tor.

A onda, uz zvuk nalik na uzdah, on je pusti. Stub čiste beline sevnu od njega i prasnu preko nemog noćnog neba, obasjavajući drveće preko kog je preletao kao talas. Brzo poput puckanja prstima zario se u zid daleke tvrđave. Kamenje zablista, kao da udiše tu silu. Čitava tvrđava blesnu, pretvarajući se u živu svetlost - neverovatnu palatu od čistog sjaja. Bilo je to prelepo.

A onda nestade, spaljena s krajolika - i iz Šare - kao da nikada nije ni bila tu. Čitavo utvrđenje, stotine stopa kamena i svi koji su u njemu živeli.

Nešto pogodi Min, nalik na talas u vazduhu. To nije bio opipljiv udarac, i nije se zateturala od njega, ali utroba joj se prevrnula. Šuma oko nje - i dalje obasjana pristupnim ključem u Randovoj ruci - kao da se krivila i drhtala. Kao da čitav svet stenje od bola.

Sve se vrati na staro, ali Min je i dalje osećala onu napetost. U onom trenu se činilo kao da je sama suština sveta pred pucanjem.

„Šta si to učinio?" prošapta Ninaeva.

Rand nije odgovarao. Min je opet mogla da mu vidi lice, sada kada je ogromni stub kobne vatre nestao, ostavljajući za sobom samo bleštavi pristupni ključ. Bio je ushićen, širom otvorenih usta, i držao je pristupni ključ ispred sebe kao u pobedi. Ili dubokom poštovanju.