Oluja na obzorju полностью

„A šta ako je u pravu?“, upita Ninaeva. „Premda jeste vunoglava budala, šta ako on zaista mora da bude takav da bi pobedio? Onaj stari Rand nikada ne bi mogao da uništi čitavu tvrđavu punu ljudi samo da bi ubio jednog Izgubljenog."

„Naravno da ne bi mogao", reče joj Min. „Tada je i dalje mario za to! Ninaeva, svi oni životi..."

„A koliko bi i dalje bilo živo da je on od samog početka bio ovako nemilosrdan?" upita Ninaeva, skrećući pogled. „Da je bio u stanju da svoje sledbenike šalje u opasnost kao što je učinio s Ramšalanom? Da je mogao da napada bez brige za to koga će morati da ubije? Da je naredio svojim snagama da upadnu u Grendalinu tvrđavu, njeni sledbenici bi mahnito pružali otpor, pa bi svejedno izginuli. A ona bi pobegla.

Možda mora da bude ovako. Min, Poslednja bitka samo što nije otpočela. Poslednja bitka! Smemo li se usuditi da u borbu protiv Mračnog pošaljemo čoveka koji nije u stanju da podnosi žrtve zarad onoga što se mora učiniti?"

Min odmahnu glavom. „Smemo li da ga pošaljemo ovakvog, sa onim pogledom u očima? Ninaeva, prestao je da mari. Više mu ništa nije važno, sem toga da porazi Mračnoga."

„Zar to nije ono što mi od njega želimo?"

„Ja..." Ona ućuta. „Pobeda uopšte neće biti pobeda ako Rand postane nešto jednako zlo kao Izgubljeni... Mi...“

„Shvatam te“, iznenada je prekide Ninaeva. „Svetlost me spalila, shvatam - i u pravu si. Samo mi se ne dopadaju odgovori koje mi ti zaključci daju."

„Kakvi zaključci?"

Ninaeva uzdahnu. „Da je Kecuejn bila u pravu", reče. Skoro sebi u bradu, dodade: „Nepodnošljiva žena." Ona ustade. „Hajde. Moramo da je nađemo i da otkrijemo šta namerava."

Min ustade i pridruži joj se. „Jesi li sigurna da ona nešto namerava? Rand je bio strog prema njoj. Možda je i dalje s nama samo zato što želi da ga gleda kako bez nje čini pogrešne korake i trpi neuspehe."

„Namerava ona nešto", odgovori Ninaeva. „Ako postoji nešto u vezi s tom ženom na šta možemo da računamo, onda je to da nešto spletkari. Samo moramo da je ubedimo da nas u to uključi."

„A šta ako neće?", upita Min.

„Hoče", odgovori joj Ninaeva, gledajući mesto gde je Randova kapija rasekla tepih. „Kada joj ispričamo šta se noćas dogodilo - hoće. Ne volim tu ženu i pretpostavljam da ona isto to oseća prema meni, ali ni jedna ni druga ne možemo same obuzdati Randa." Ona se napući. „Brine me mogućnost da ni nas dve zajedno nećemo moći da ga obuzdamo. Hajdemo."

Min pođe za njom. Da obuzdaju Randa? To je druga stvar. Ninaeva i Kecuejn toliko su obuzete obuzdavanjem da ne uviđaju kako bi možda najbolje bilo da mu umesto toga pomognu. Ninaevi je stalo do Randa, ali ona njega vidi kao zadatak koji valja rešiti, a ne kao čoveka kom je potrebna pomoč.

I tako je Min izašla za Aes Sedai iz zamka. Zašle su u mračno dvorište - Ninaeva je načinila svetlosnu kuglu - pa žurno otišle iza zgrade, pored konjušnice i prema ključarevoj kolibi. Usput su prošle pored Alivije; nekadašnja damana delovala je razočarano. Verovatno su je Kecuejn i ostale opet odbile - Alivija mnogo vremena provodi pokušavajući da namoli Aes Sedai da je nauče novim tkanjima.

Napokon stigoše do ključareve kolibe - to jest kolibe koja je bila ključareva pre nego što ga je Kecuejn ubedila da se iseli. Bila je to prizemna kućica, pokrivena rogozinom i podignuta od drveta obojenog u žuto. Svetlost je prosijavala između kapaka na prozorima.

Ninaeva priđe debelim hrastovim vratima i pokuca; ubrzo joj odgovori Merisa. „Da, dete?“, upita Zelena, kao da namerno pokušava da podbode Ninaevu.

„Moram da porazgovaram s Kecuejn", procedi Ninaeva.

„Kecuejn Sedai trenutno nema nikakva posla s tobom", odvrati Merisa, pa krenu da zatvori vrata. „Vrati se sutra, pa će te možda primiti."

„Rand al’Tor je upravo kobnom vatrom izbrisao čitavu palatu punu ljudi", reče Ninaeva dovoljno glasno da je čuju oni u kolibi. „Bila sam s njim."

Merisa se ukoči.

„Pusti je", začu se Kecuejnin glas. Merisa nevoljno otvori vrata. Kada uđoše, Min vide kako Kecuejn sedi na podu na nekim jastucima u društvu Amis, Bair, Melaine i Sorilee. Prednja prostorija - glavna prostorija kolibe - bila je ukrašena samo jednostavnim smeđim tepihom, koji se uglavnom nije video od žena što su na njemu sedele. U kaminu od sivog kamena iza njih tiho je pucketala skoro zagašena vatrica. U jednom uglu bila je stoličica na kojoj je stajao čajnik.

Ninaeva jedva da pogleda Mudre. Progura se u kolibu, a Min kolebljivo pođe za njom.

„Dete, ispričaj nam šta se to desilo", kaza joj Sorilea. „Osetile smo odavde kako se svet vitoperi, ali nismo znale šta je bilo uzrok tome. Pretpostavljale smo da je to bilo delo Mračnoga."

„Ispričaću vam“, kaza Ninaeva, pa duboko udahnu, „ali hoću da budem uključena u vaše planove."

„Videćemo", odvrati Kecuejn. „Ispričaj nam šta si to videla."