Oluja na obzorju полностью

Min sede na jedan tronožac pored zida kada Ninaeva progovori o onome što se dogodilo kod Natrinove humke. Mudre su je stisnutih usana slušale, a Kecuejn je samo povremeno klimala glavom. Merisa je - užasnutog lica - sipala čaj iz čajnika na onoj stoličici - sudeći po mirisu, reč je bila o tremalkinškom crnom - a onda ga okačila iznad vatre. Ninaeva je naposletku završila priču, i dalje stojeći.

O, Rande, pomislila je Min. Ovo mora da te izjeda. Ali osećala ga je kroz vezu; njegova osećanja delovala su joj veoma hladno.

„Dete, pametno si postupila što si došla da nam to saopštiš", obrati se Sorilea Ninaevi. „Sada možeš da ideš."

Ninaeva iskolači oči od besa. „Ali..."

„Sorilea", spokojno kaza Kecuejn, prekinuvši Ninaevu. „Ovo dete bi moglo biti od koristi za ono što nameravamo. I dalje je bliska mladom al’Toru; on joj je dovoljno verovao da je večeras povede sa sobom."

Sorilea pogleda ostale Mudre. Stara Bair i Melaina, kose boje sunca, klimnuše. Amis je delovala zamišljeno, ali nije se bunila.

„Možda", kaza Sorilea. „Ali - može li ona da bude poslušna?"

„Pa?“, upita Kecuejn Ninaevu. Sve one nisu ni najmanje obraćale pažnju na Min. „Možeš li?"

Ninaevine oči i dalje su bile iskolačene od besa. Svetlosti, pomislila je Min. Ninaeva? Da sluša Kecuejn i ostale? Ima da se izdere na njih!

Ninaeva povuče pletenicu, grabeći je tako snažno da su joj gležnjevi pobeleli. „Da, Kecuejn Sedai", procedi kroz stisnute zube. „Mogu."

Mudre kao da se iznenadiše što to čuju, ali Kecuejn opet klimnu, kao da je i očekivala taj odgovor. Ko bi mogao da pretpostavi da će Ninaeva biti tako... pa, razumna?

„Sedi, dete", kaza Kecuejn i mahnu rukom. „Da vidimo možeš li da slediš naređenja. Ti si možda jedina iz ovog pokoljenja od koje može biti nešto." Merisa na to pocrvene.

„Ne, Kecuejn", kaza Amis. „Ne jedina. Egvena ima mnogo časti."

Druge dve Mudre klimnuše.

„Kakav je plan?" upita Ninaeva.

„Tvoja uloga je...“, poče Kecuejn.

„Čekaj", prekide je Ninaeva. „Moja uloga? Hoću da ga čujem u potpunosti."

„Čućeš ga kada budemo spremne da ti ga saopštimo", odbrusi Kecuejn. „I nemoj da si me naterala da zažalim zbog toga što sam rešila da se zauzmem za tebe."

Ninaeva natera sebe da zatvori usta, ali i dalje je sevala očima - međutim, nije vikala na njih. „Tvoja uloga", nastavi Kecuejn, „jeste da pronađeš Perina Ajbaru."

„Šta će to vredeti?", upita Ninaeva, pa dodade, „Kecuejn Sedai."

„To su naša posla", odvrati Kecuejn. „U poslednje vreme, on putuje po jugu, ali mi ne možemo da otkrijemo gde je tačno. Možda mladi Al’Tor zna gde je. Pronađi ga za nas i možda ćemo ti objasniti u čemu je stvar."

Ninaeva nevoljno klimnu, a ostale počeše da razgovaraju o tome koliko naprezanja od kobne vatre Šara može da istrpi pre nego što se u potpunosti rastoči. Ninaeva je nemo slušala, očigledno pokušavajući da otkrije što više o Kecuejninim namerama, premda nije bilo mnogo naznaka o njima.

Min je sve to slušala samo jednim uvom. O kakvom god da je planu reč, neko će morati da brine o Randu. Njegovo današnje delo izjedaće ga iznutra, ma šta on tvrdio. Ima mnogo onih koji brinu šta će on učiniti u Poslednjoj bici. Njen posao je da ga dovede do te Poslednje bitke živog i pri čistoj svesti, s dušom u jednom komadu.

Nekako.

„Egvena, urazumi se“, rekla joj je Sijuan, blago providna zbog ter’angreala u obliku prstena kojim se poslužila da bi ušla u Tel’aran’riod. „Šta ti vredi to što truneš u toj ćeliji? Elaida će se postarati da nikada ne budeš oslobođena - ne nakon onoga što si joj sasula u lice na onoj večeri." Sijuan odmahnu glavom. „Majko, ponekad jednostavno moraš da se suočiš sa istinom. Mrežu možeš da krpiš samo ograničen broj puta pre nego što budeš prisiljena da je baciš i ispleteš novu.“

Egvena je sedela na tronošcu u uglu prostorije - prednjem delu obućarske radnje. To mesto je odabrala nasumice, za svaki slučaj, izbegavajući bilo koje mesto u Beloj kuli. Izgubljeni znaju da Egvena i ostale hodaju Svetom snova.

U Sijuaninom društvu, Egvena može da bude opuštenija i vernija sebi. Njih dve dobro znaju da je Egvena sada Amirlin, a da je Sijuan njoj potčinjena - ali istovremeno dele jednu vezu zbog tog položaja koji im je i jednoj i drugoj poznat. Za divno čudo, ta veza se pretvorila u svojevrsno prijateljstvo.

U tom trenutku, Egvena samo što nije zadavila svoju prijateljicu. „Već smo pričale o ovome“, odlučno odgovori. „Ne mogu da pobegnem. Svaki dan koji provedem u zatočeništvu - a ne popuštam - zapravo je još jedan udarac zadat Elaidinoj vladavini. Ako nestanem pre njenog suđenja, podriću sve čemu smo stremile!"

„Majko, suđenje će biti lakrdija", reče joj Sijuan. A sve i da ne bude, kazna će biti laka. Na osnovu onoga što si mi kazala, nije ti polomila nijednu kost dok te je tukla - ma nije ti ni kožu rasekla.“

To je bila istina. Egvena je krvarila zbog slomljenog stakla, a ne zbog Elaidinih udaraca.