„Da li sam tražio ičije mišljenje?“, grubo ih preseče Rand. Zamor se pretvori u tišinu, izuzimajući pucketanje ogrtača i lepršanje barjaka na vetru. Odjednom je bio okružen bezizražajnim licima koja su ga posmatrala, a više no jedno je počinjalo da sivi. Nisu znali da drži Moć, ali su ga poznavali. Naravno, nije sve njihovo znanje bilo istinito, ali bilo je dobro što su tako verovali. „Poći ćeš sa mnom Gregorine", nastavio je smirenijim glasom. Mada je još uvek bio čvrst. Čelik je bio jedino što su razumeli; omekša li, oni bi se’ stvarno okrenuli protiv njega. „I ti, Markoline. Ostali ostaju ovde. Dašiva! Hopvile!"
Svi koji nisu bili prozvani užurbano povukoše svoje konje kada su dva Aša’mana dojahala da se pridruže Randu, a Ilijanci su merkali ljude u crnim kaputima kao da bi voleli da ni sami ne idu. Uza sve ostalo, Korlan Dašiva je pokazivao zube i mumlao sebi u bradu kao što je to često činio. Svi su bili svesni da ljudi od saidina polude pre ili kasnije, a Dašiva ružnog lica je sasvim sigurno tako i izgledao s ravnom, nepodšišanom kosom koja je poigravala na vetru, oblizujući se i tresući glavom. Što se toga ticalo, Eben Hopvil, sa samo šesnaest godina i s nekoliko bubuljica na obrazima, piljio je i mrštio se u prazno. Barem je Rand znao zbog čega.
Dok su se Ašamani približavali, Rand nije mogao a da ne nakrivi glavu i da ne osluškuje, mada je ono što je osluškivao bilo u njegovoj glavi. Alana je bila tu, to se podrazumevalo; ni Praznina ni Moć nisu mogle nimalo da izmene tu činjenicu. Daljina je umanjivala tu svesnost upravo na toliko svesnost da postoji, negde daleko, na severu pa ipak je tu bilo još nešto, nešto što je u skorašnje vreme osetio više puta, nejasno i jedva primetno. Šapat zaprepašćenja, ili gneva, dah nečeg oštrog što nije mogao potpuno da dokuči. Šta god da je osećala, to je moralo biti veoma snažno vezano za njega ako je on toga bio i najmanje svestan na ovoj razdaljini. Možda joj je nedostajao. Izopačena pomisao. Ona mu nije nedostajala. Sad je bilo lakše nego ranije ne obraćati pažnju na Alanu. Ona je bila tu, ali ne i glas koji je vikao o smrti i ubijanju kad god bi Aša’man došao u vidokrug. Lijus Terin je nestao. Osim ako je on bio onaj koga je osećao da mu zuri u potiljak, povremeno prstima okrznuvši lopatice. Je li u njegovim mislima, negde duboko, odjekivao promukao ludački smeh? Ili je bio njegov sopstveni smeh? Taj čovek jeste bio tu! Jeste!
Postao je svestan da Markolin zuri u njega, a Gregorin se veoma trudio da to ne čini. „Nisam još“, reče im podsmešljivo, i gotovo da se nasmejao jer je bilo vrlo očito da su ga odmah shvatili. Olakšanje na njihovim licima je bilo previše očigledno. Nije lud. Još uvek. „Idemo“, rekao im je, poteravši Tai’daišara kasom niz padinu. Iako su ga ljudi pratili, osećao se usamljen. I pored Moći, osećao se prazno.
Između grebena i brda ležali su tu i tamo gustiši šipražja i dugi potesi mrtve trave, blistavi ćilim smeđeg i žutog, šiban kišom. Pre samo nekoliko dana zemlja je bila toliko isušena da je mislio kako bi mogla upiti bujicu a da se ne promeni. Onda su došle oluje, poslate konačnom milošću Tvorca, ili je možda Mračni imao napad crnog humora; nije znao šta je od to dvoje. Sada su konjska kopita rasprskavala blato svakim dugim korakom. Nadao se da ovo neće potrajati. Imao je nešto vremena, ako je suditi po Hopvilovom izveštaju, ali to nije bilo zauvek. Možda nekoliko nedelja, ako bude imao sreće. Bili su mu potrebni meseci. Svetlosti, bile su mu potrebne godine koje nikada neće imati!
Sluhom pojačanim prisustvom Moći mogao je da razbere nešto od onoga što su ljudi iza njega pričali. Gregorin i Markolin jahali su koleno uz koleno, pokušavajući da postave svoje plaštove naspram vetra, i tiho su razgovarali ljudima s kojima će se susresti, i o sopstvenim strahovanjima da će se ti 'ljudi možda boriti. Nijedan nije sumnjao da će biti smrvljeni ako se budu protivili, ali su se plašili kakav će to utisak ostaviti na Randa i kakav će biti njegov uticaj na Ilijan ako dođe do te borbe sa Ilijancima, sada kada je Brend mrtav. Još uvek nisu mogli sebe naterati da izgovore Brendovo pravo ime, Samael. Sama pomisao da je jedan od Izgubljenih vladao Ilijanom plašila ih je mnogo više nego činjenica da njime sada vlada Ponovorođeni Zmaj.
Pogrbljen u sedlu svoga sivca poput čoveka koji nikada nije video konja, Dašiva je besno gunđao sebi u bradu na Starom jeziku; govorio je i čitao na njemu tečno kao neki učenjak. Rand je razumeo pomalo, mada nedovoljno da shvati o čemu je tačno mumlao. Verovatno pritužbe na vremenske prilike; mada je bio zemljoradnik, Dašivi se nije dopadalo da se nađe napolju kad nebo ne bi bilo vedro.
Samo je Hopvil jahao u tišini, mršteći se na nešto izvan vidokruga, dok su mu kosa i plašt neobuzdano šibali uokolo, kao i Dašivi. Ponekad bi nesvesno stegnuo balčak svojeg mača. Rand je morao da ga pozove tri puta, zadnji put oštro, pre nego što se Hopvil iznenađeno trgnu i obode dorata da stane pored Tai’daišara.
