Rand ga je proučavao. Taj se mladić nije više bio dečak, bez obzira na godine popunio od vremena kada ga je Rand prvi put video, mada su mu nos i uši i dalje delovali kao da su napravljeni za većeg čoveka. Zmaj od crvenozlatnog emajla sada je stajao naspram srebrnog mača na njegovom visokom okovratniku, isto kao kod Dašive. Ranije je rekao kako će se godinu dana smejati od radosti kada bude dobio zmaja, ali sada je zurio u Randa kao da gleda kroz njega, bez treptaja.
„Ono što si saznao jesu dobre vesti“, reče mu Rand. S naporom se zadržavao da šakom ne smrvi Zmajev skiptar. „Dobro si učinio.“ Očekivao je da će se Seanšani vratiti, ali ne tako brzo. Nadao se da to neće biti tako brzo. Niti da će iskočiti niotkuda gutajući gradove u zalogaju. Kada je otkrio da su trgovci u Ilijanu znali danima pre nego što se bilo ko od njih setio da obavesti Devetoricu Svetlosti sakloni da izgube mogućnost dobre zarade zbog toga što mnogo ljudi zna previše! bio je u iskušenju da sravni grad do temelja. Ali novosti su bile dobre, ili bar dobre koliko mogu biti u ovakvim okolnostima. Hopvil je Putovao do Amadora, u sela u okolini, i činilo se da Seanšani čekaju. Može biti da vare ono što su progutali. Svetlost dala da se zadave! Naterao je sebe da opusti šaku kojom je držao vrh koplja izrezbarenog zmajevima. „Ako one koje Mor donese budu upola tako dobre, imaću vremena da primirim Ilijan pre nego što se pozabavim njima.“ I u Ebou Daru! Svetlost spalila Seanšane! Bili su smetnja koja mu nije bila potrebna, a nije smeo da je zapostavi.
Hopvil nije ništa ođgovorio, samo je posmatrao.
„Jesi li uznemiren zbog toga što si morao da ubijaš žene?“ Desora, od Musara Rejna, i Lejmla, od Vode koja se Dimi Mijagoma, i... Rand je morao da se napregne kako bi prekinuo nagonsko nabrajanje, iako je plutao po Praznini. Na tom spisku su se pojavila neka nova imena, imena za koja se nije sećao da ih je dodao. Lejđin Arnolt, Crvena sestra, umrla kada su pokušale da ga odvuku kao zatvorenika u Tar Valon. Sigurno nije imala pravo da bude tu, ali je zauzela jedno mesto. Kolaver Saigan, koja je više volela da se obesi negoli da prihvati pravdu. Druge. Na hiljade muškaraca je umiralo, zbog njegovih zapovedi ili od njegove ruke, ali ženska lica su mu pohodila snove. Svake noći terao je sebe da se suoči s njihovim nemim, optužujućim očima. Možda su te oči, koje je odskora osećao, bile njihove.
„Pričao sam ti o damanama i sul’dam", rekao je mirno, ali je u njemu buktao bes, vatra koja se širila poput paučine oko ništavila u Praznini. Svetlost me sažela, ubio sam više žena nego što bi stalo u sve tvoje noćne more! Moje ruke se crne od ženske krvi! „Da nisi zbrisao tu seanšansku izvidnicu, zasigurno bi te ubile.“ Nije rekao kako je Hopvil trebalo da ih zaobiđe, da izbegne potrebu da ih ubije. Prekasno je za to. „Sumnjam da damane čak i znaju kako da postave štit na muškarca. Nisi imao izbora.“ I bolje da su sve mrtve nego da neka pobegne s novostima o čoveku koji može da usmerava i koji izviđa.
Hopvil odsutno dotače svoj levi rukav gde je crna boja maskirala oprljenu vunu. Seanšani nisu pali ni lako ni brzo. „Nagomilao sam tela u udolinu“, odgovorio je ravnim glasom. „Konje, sve. Sve sam pretvorio u pepeo. Beli pepeo koji je plutao na vetru, poput pahulja. To me nije ni najmanje uznemirilo.“
Rand je čuo laž u njegovom glasu, ali Hopvil je morao da nauči. Na kraju, i sam je to prošao. Oni su bili takvi kakvi su bili, i to je bilo sve. To je sve. Lija, od Kosaida Čarina, ime ispisano vatrom. Moiraina Damodred, ime koje ne samo da je gorelo nego je palilo dušu. Bezimena Prijateljica Mraka, koju je predstavljalo samo lice, umrla od njegovog mača blizu...
„Veličanstvo“, glasno reče Gregorin, pokazujući ispred sebe. Usamljen čovek koji je izašao iz šume u podnožju najbližeg brda prkosno je stajao i čekao. Nosio je luk i šiljati čelični kalpak, a bio je u verižnjači, koja mu se spuštala skoro do kolena, opasan kaišem.
Rand mamuznu Tai’daišar da bi se susreo s njim dok je Moć ključala u njemu. Saidin je mogao da ga zaštiti od ljudi.
Izbliza, strelac nije delovao toliko odvažno. Rđa je načela šlem i verižnjaču, a izgledao je natopljen, ukaljan do butina, dok mu je vlažna kosa padala niz ispijeno lice. Muklo kašljući, nadlanicom se češao po dugačkom nosu. Međutim, njegova tetiva delovala je dobro zategnuta; nju je zaštitio od kiše. I pera na strelama u tobolcu su izgledala suva.
„Jesi li ti ovdašnji vođa?“, zahtevao je da zna Rand.
„Moglo bi se reći da govorim za njega“, oprezno odvrati čovek uskog lica. „Zašto?“ Dok su drugi galopom pristizali za Random, on se zanjiha s noge na nogu, a crne oči mu behu kao kod jazavca sateranog uza zid. Jazavci su veoma opasni kada su saterani uza zid.
„Pazi na jezik svoj, čoveče!“, odseče Gregorin. „Ti obraćaš se Randu al’Toru, Ponovorođenom Zmaju, gospodaru Jutra i kralju Ilijana! Klekni pred kralja svog! Kako te zovu?“
